O suočavanju sa prošlošću na Zagrebačkom plenumu QUO VADIS BALKAN?

Danas se u Zagrebu održava drugi dan ZAGREBAČKOG PLENUMA – QUO VADIS, BALKAN? u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije (ADD) iz Novog Sada, Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba i Centra za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice, uz podršku Evropskog fonda za Balkan (EFB).

Zagrebački plenum drugi je u nizu događaja čiji je cilj osnaživanje progresivnih snaga u regionu kroz okupljanje i razgovore o modalitetima odgovora na rastući desni ekstremizam, krizu demokratije, aktuelnije izazove i prepreke demokratizaciji zemalja regiona. U naredna dva dana, Zagrebački plenum okupiće 50 domaćih, regionalnih i međunarodnih stručnjaka, zvaničnika, poslanika u nacionalnim parlamentima i Evropskom parlamentu, diplomata, istoričara, novinara, publicista, predstavnika akademske zajednice i istaknutih aktivista.

Prvi panel drugog dana Zagrebačkog plenuma posvećen je suočavanju sa prošlošću i izgradnji mira u regionu. Na njemu su govorili Shpetim Gashi, borac za ljudska prava sa Kosova,  Kurt Bassuener iz Democratization Policy Council iz Berlina, Marion Kaske iz Heinrich Böll Fondacije i Tamara Zrnović iz Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva.

Marion Kaske iz Heinrich Böll fondacije ocenila je da je u regionu istorija postala opasno oružje i način da se manipulacijama i izvrtanjem činjenica političke elite održe na vlasti, šire strah i dovrše planove iz ratnog perioda devedesetih. Ona je ocenila da je politička klima u regionu sve lošija, da političko pomirenje nije ni započeto, da je poverenje na veoma niskom nivou, da nema spremnosti da se osude zločini i zločinci, dok se presude Međunarodnog suda za ratne zločine doživljavaju kao neprijateljski akti. Govoreći iz perspektive Nemačke, ona je podsetila kako je ta zemlja bila primorana da prođe kroz proces denacifikacije, ne samo kroz nirnberška suđenja, već i kroz sve druge oblasti društvenog, javnog i političkog života, poput slobode medija, obrazovanja, dok sve ovo nedostaje regionu Zapadnog Balkana. Osnovni razlog zbog kog političke elite ne žele da rade na pomirenju i izgradnji pomirenja jeste taj što one žive od prošlosti, od izazivanja sukoba i zbog toga im sadašnje stanje savršeno odgovara. Ona je rekla da je neophodno prepoznati i podržati one koji su spremni na različitu vrstu politike, izgradnju boljih odnosa u regionu, suočavanje sa prošlošću i pomirenje.

Shpetim Gashi, aktivista za ljudska prava sa Kosova rekao je da se suočavamo sa problemima koji postoje već decenijama i da je svaka naredna generacija dodavala i dodatno komplikovala postojeće probleme, dok je vrlo malo onih koji su zapravo pokušavali da ih reše. Govoreći o situaciji između Kosova i Srbije, on je rekao da je najpre potrebno zaključiti neku vrstu mirovnog sporazuma, pa tek onda započeti proces pomirenja. Gashi je upozorio na to da sve dok ovaj problem ostaje otvoren, ljudi u graničnim područjima nemaju čak ni tu vrstu sigurnosti da znaju u kojoj državi će živeti u najbližoj budućnosti. On je ocenio da bi čak i simbolični postupci, poput izvinjenja, doprineli izgradnji boljih odnosa, ali da za njih nema političke volje. Kao primer je naveo povratak Dragice Gašić u Đakovicu i činjenicu da niko u vreme kada je bila izložena maltretiranju i progonu nije podigao glas, stao u njenu zaštitu i rekao da ona ima pravo da se vrati, bilo da su u pitanju institucije, političari ili nevladin sektor.

Kurt Bassuener rekao je da je pre desetak godina osnovna ideja bila da će evropske integracije rešiti sve probleme u regionu. On je upozorio na to da se situacija u mnogome pogoršala u odnosu na onu od pre dvadeset godina i rekao da mnoge stvari koje su tada bile nezamislive danas deluju vrlo moguće i da je ovo vreme u kom se oživljavaju mnoge nezavršene agende, nedosanjani snovi i neostvareni planovi. On se složio sa ocenama da je model funkcionisanja političkih elita u tome da drže ljude u strahu i da podgrevaju konflikte. On je ocenio i da je uloga međunarodne zajednice ponekad zbunjujuća, a zapad u stavovima i zahtevima nekonzistentan i da poslednjih godina prevladava pristup da ne treba pritiskati države regiona previše da se ne bi stvarali dodatni problemi, one demotivisale da sarađuju sa zapadom, okrenule na drugu stranu i tome slično.

Tamara Zrnović iz Centra za nenaslinu akciju iz Sarajeva podelila je iskustva svoje organizacije koja radi sa veteranima rata na svim sukobljenim stranama i teškom putu izgradnje poverenja među njima. Ona je navela primere odlazaka na komemoracije i različita mesta na kojima su počinjeni ratni zločini i upozorila na to koliko je proces pomirenja krhak i koliko počiva na ljudskosti, pozitivnim emocijama, empatiji i solidarnosti. Komentarišući Zakon o zabrani negiranja genocida, Zrnović je rekla da mnogi koji kritikuju ovaj Zakon zapravo nisu ni pročitali šta u njemu piše i da ga upravo treba gledati u širem svetlu – kao pokušaj da se sankcioniše svako veličanje zločina, zločinaca i nipodaštavanje žrtava. Ona je rekla da je Centru za nenasilnu akciju trebalo deset godina da sa grupom ratnih veterana uđe u Mostar, kao i da su bile potrebne decenije da se izgradi poverenje i da je ključno ne odustajati pred brojnim preprekama i osudama.