Danas je, u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije (ADD) iz Novog Sada, Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba i Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice (CGO), uz podršku Evropskog fonda za Balkan (EFB), u Zagrebu započeo ZAGREBAČKI PLENUM – QUO VADIS, BALKAN?
Na drugom panelu, posvećenom (ne)dobrosusedskim odnosima u regionu govorili su istaknuti političari iz zemalja regiona, među njima i Vesna Pusić, bivša potpredsednica Vlade i ministarka spoljnih poslova Hrvatske, , Saša Magazinović, poslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine, Bojan Glavašević, poslanik u Hrvatskom Saboru, Ivan Vujović, generalni sekretar Socijaldemokratske partije Crne Gore, Roman Jakić, bivši ministar odbrane Slovenije i Pavle Grbović, poslanik u Skupštini Srbije i Predsednik Pokreta slobodnih građana.
Vesna Pusić, bivša ministarka spoljnjih poslova Hrvatske, ocenila je da u državama regiona politički lideri imaju ogroman uticaj i da su oni ti koji svojim stavovima oblikuju javni diskurs u svojim zemljama. Ona je rekla da je teško zamisliti ministre spoljnih poslova ili premijere kako sede zajedno, poput ljudi na ovom plenumu, i kritički i analitički sagledaju svoju ulogu i ulogu svojih zemalja u lošim politikama koje su se vodile i koje se i dalje vode u regionu i dodala da bi to bio nemerljiv korak ka normalizaciji odnosa u regionu, ali i da bi imalo velikog uticaja na društva koja oni vode. Pusić je kazala da su nacionalizam i politika emocija najjedonstaviji, najbrže deluju i da diskurs o tome kako je „nama“ učinjena nepravda i kako su „svi protiv nas“ najbrži načini da se mobilišu birači i da je upravo to razlog zbog kog se on najčešće koristi. Ona je rekla da je hrvatska politika prema Bosni i Hercegovini očigledno protiv hrvatskih interesa i dodala da je to samo jedan od primera kada političke elite u regionu vrlo jasno rade direktno protiv interesa svojih država i svojih građana, koje ili ne prepoznaju ili namerno zanemaruju. Ona je rekla da male države, poput Hrvatske, retko imaju priliku da se pokažu u tako važnoj ulozi poput ove i da je politički lideri propuštaju, zamenjujući hrvatsku politiku prema Hrvatima u Bosni i Hercegovini politikom prema HDZ-u u Bosni i Hercegovini. Pusić je zaključila da je vrhunski hrvatski interes stabilna Bosna i Hercegovina, ali da je politika Hrvatske takva da destabiliše Bosnu i Hercegovinu, čime je uništila svoj kredibilitet. Ona je zaključila da je ceo evropski projekt koji nas je sve u Hrvatskoj mobilisao da počnu da rade sami na sebi doveo do toga da se uspostave temelji za izgradnju funkcionalne demokratije i da to može biti recept za druge države Zapadnog Balkana. Ona je dodala da za zemlje regiona koje se trenutno nalaze u procesu evropskih integracija primer može biti baltički model koji je transformisao bivše sovjetske republike u funkcionalne demokratske države i rekla da u Evropi postoji šest država koje mogu biti partneri država Zapadnog Balkana i pomogle državama Zapadnog Balkana da se transformišu. Ona je naglasila da Evropska Unija mora shvatiti da je Zapadni Balkan njeno bezbednosno pitanje, a ne problem koji je negde daleko i da se mora suštinski, a ne samo deklarativno, posvetiti integraciji Zapadnog Balkana u članstvo u Evropskoj Uniji.
Bojan Glavašević, poslanik u Hrvatskom Saboru, složio se da Hrvatska u najvećem delu svoje istorije nije imala politiku prema Bosni i Hercegovini, nego politiku HDZ-a prema HDZ-u u Bosni i Hercegovini i da je jasno da su politike temeljene na nacionalizmu doživele svoj krah, te da je potrebno preispitati ih i tražiti drugačija rešenja. On je ocenio da je, kada je u pitanju predsednik Hrvatske Zoran Milanović, došlo do neverovatne promene u njegovoj retorici i politici i da začuđuje razlika u politici koju je vodio kao predsednik Vlade i ove koju vodi kao predsednik Hrvatske. Glavašević je rekao da pristupni proces za zemlje Zapadnog Balkana postoji upravo zbog toga da bi se te zemlje transformisale i da je potrebno shvatiti da te promene u svojim zemljama treba da izvršimo zbog sebe, a ne zbog toga što Evropska Unija to od nas traži. On je naglasio da pogon za promene mora doći iznutra i da to nije tako u svim zemljama Zapadnog Balkana, a da u tome ne može glavnu reč da vodi Srbija koju vodi Aleksandar Vučić, zbog toga što Vučićeva Srbija od dana do dana bira da li će biti za „srpski svet“ ili za Evropsku Uniju.
Saša Magazinović, poslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine, rekao je da dobrosusedski odnosi u regionu ne postoje kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, sa izuzetkom Crne Gore sa kojom ova zemlja zaista ima dobrosusedske odnose. On je dodao da smatra da je odnos Srbije i Hrvatske prema Bosni i Hercegovini zapravo odnos tihe agresije i da su ove dve države lažni garanti Dejtonskog sporazuma, kao i da je to temelj svega što se kasnije dešava i temelj nedobrosusedskog odnosa prema Bosni i Hercegovini, za šta je naveo brojne primere, poput odlaganja hrvatskog nuklearnog otpada u Bosni i Hercegovini ili izgradnje hidrocentrale od strane Srbije bez saglasnosti Bosne i Hercegovine, ali i mnoge druge. On je rekao da su aktivnosti dva predsednika, Vučića i Milanovića, najeklatantniji primeri nedobrosusedskih odnosa. Magazinović je dodao da Vučić, iako često govori o tome kako poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, nikad ne navodi da poštuje njen suverenitet, i da iznosi mišljenje o gotovo svim unutarpolitičkim pitanjima Bosne i Hercegovine. On je ocenio da je Zoran Milanović imao priliku da bude balkanski Vili Brant i da pruži ruku pomirenja, ali da je on, umesto toga, odlučio da juri za glasovima desničara i vodi jednu nacionalističku politiku koja će sve skupo koštati. On je dodao i da trauma koju građani Bosne i Hercegovine još uvek nisu prevazišli, čak ni nakon trideset godina, ima brojne okidače koje Milanović i Vučić zloupotrebljavaju i koriste. Magazinović je zaključio da je Bosna i Hercegovina kroz istoriju nadživela sve one koji joj nisu želeli dobro.
Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana i narodni poslanik u Skupštini Srbije, ocenio je da Srbija ima otvorena politička pitanja sa skoro svim svojim susedima i da odnosi Srbije sa drugim državama u regionu ne mogu biti dobri ukoliko Srbija te zemlje ne tretira kao susede, nego kao delove svoje teritorije. On je rekao da je vlast u Srbiji bazirana na odnosu prema neprijatelju, ili u regionu ili u Srbiji, i da se to neminovno preliva na odnose prema drugim zemljama regiona. Grbović je rekao da je, dok Srbija ne reši svoja unutrašnja pitanja, teško očekivati da gradi dobrosusedske odnose sa drugim državama i da ukoliko neko upropaštava sopstveno društvo ne može očekivati da njegovi susedi imaju poverenja da želi sa njima da uspostavi iskrene i zdrave odnose. On je dodao da prostora za rast građanske opcije u Srbiji ima, premda je borba veoma teška i da je lično u kampanji pozivao da se ne prave bedemi sa ljudima koji su sa druge strane nego da se pokuša uključiti što veći broj njih.
Ivan Vujović, generalni sekretar Socijaldemokratske partije Crne Gore, kazao je da je Crna Gora svih ovih godina bila prepoznata od strane svih država Zapadnog Balkana kao zemlja koja nema teritorijalne sporove sa svojim susedima i regionalni lider u evropskim integracijama. On je rekao da je Crna Gora u tom smislu bila i neka vrsta putokaza i pokazatelj pravca u kom bi trebalo da se kreću i druge države regiona koje su u procesu evropskih integracija. Vujović je rekao da su Crna Gora i Bosna i Hercegovina najosetljiviji delovi najosetljivijeg regiona u Evropi, upravo zbog pokušaja uticaja drugih država regiona prema tim dvema zemljama. On je rekao da se često kao paravan za toksično uplitanje u unutrašnje stvari ovde dve države koristi princip zaštite „svojih sunarodnika“ u drugim državama i da je upravo to matrica koja je pokrenula sve velikodržavne projekte i ratove devedesetih godina, a koja se i danas koristi kao razlog za uplitanje u unutrašnju politiku Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Vujović je izrazio i zabrinutost zbog toga što zapad često s pravom izražava zabrinutost zbog ruskog uticaja i ruskog uplitanja u Crnu Goru ili Bosnu i Hercegovinu, dok potpuno zanemaruje iste uticaje i pokušaje koji dolaze od susednih država, pre svega Srbije i Hrvatske. Vujović je upozorio na opasnost stavova koji se često mogu čuti i koji govore da nas ne treba da interesuje prošlost i da moramo da gledamo u budućnost koji su veoma politički prijemčivi, ali da je upravo to što se nikada nismo suočili i bavili prošlošću razlog zbog kog nam se i dalje dešavaju iste stvari kao u prošlosti i zbog kog smo se toliko izgubili da se danas pitamo ko je pobedio u Drugom svetskom ratu.
Roman Jakić, bivši ministar odbrane Slovenije, rekao je da su otvorena pitanja Slovenije sa susednim državama brojni, kao i da neke već decenijama ne može da reši, ali i da neka od njih, poput spoljne politike Mađarske, prete da eskaliraju i izazovu veće probleme. On je ocenio da Slovenija sa relativne distance posmatra dešavanja na Zapadnom Balkanu i da smatra da je evropeizacija tog balkanskog prostora osnovni odgovor na sva otvorena pitanja i sporove, a da je najznačajniji problem to što ona u velikoj meri kasni. On je ocenio da Evropska Unija ne ispunjava svoja obećanja zemljama Zapadnog Balkana i istakao primer Severne Makedonije koja ispunjava sve uslove u situaciji u kojoj se svakoga dana pojavljuju novi, a ipak nema napretka u evropskim integracijama, ili primer Kosova koje još uvek nije dobilo viznu liberalizaciju uprkos brojnim obećanjima. Jakić je rekao da je regionalna saradnja odlična ukoliko je iskrena i ocenio da koncept Otvorenog Balkana donosi više problema nego rešenja jer saradnja već postoji kroz formu Berlinskog procesa.
