Svake godine 9. maja, ruski režim obeležava Dan pobede u Drugom svetskom ratu. Vojna parada koja se tradicionalno održava ovom prilikom dugo je služila ne samo da umanji ulogu Zapada i Evrope u pobedi nad nacističkom Nemačkom, već i kao prikaz sile i simbolička pretnja Evropi, projektujući vojnu i nuklearnu moć. Od aneksije Krima 2014. godine, Rusija je postala sve ozbiljnija pretnja evropskoj bezbednosti, dok je broj njenih međunarodnih saveznika stalno opadao. Danas su njene lojalne pristalice uglavnom ograničene na političke lidere koji su ili ucenjeni ili duboko korumpirani. Unutar Evropske unije, to su premijeri Mađarske i Slovačke, Viktor Orban i Robert Fico, dok su na Zapadnom Balkanu ključne ličnosti predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, Milorad Dodik.
Istorijska pozadina
Ruski uticaj u Srbiji prisutan je vekovima, ali nikada nije imao tako snažan uticaj na političko i društveno tkivo zemlje kao od dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine. Bivši član krajnje desničarske i proruske Srpske radikalne stranke, koju i dalje predvodi njegov politički i ideološki mentor Vojislav Šešelj, Vučić se politički istakao tokom ratova koji su razorili bivšu Jugoslaviju. Bio je među najmlađim političkim ličnostima koje su otvoreno podsticale na ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Međutim, za razliku od Šešelja, Vučić nikada nije odgovarao pred Haškim tribunalom za ove postupke.
Od preuzimanja vlasti, Vučić je sproveo sistematsku strategiju demontaže post-5. oktobarske Srbije — demokratskog poretka uspostavljenog nakon mirne revolucije kojom je okončana Miloševićeva diktatura 2000. godine. Proces reformi pokrenuo je Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije koji je ubijen 2003. godine. Od pada Miloševićevog kriminalnog režima — čije su ključne ličnosti uglavnom osuđene u Hagu za najteže ratne zločine — do 2012. godine, Srbija je postepeno gradila mlade demokratske institucije kroz blisku saradnju sa Evropskom unijom i širim Zapadom. Vučić je prepoznao da bi mu demontaža demokratije i nezavisnih institucija iznutra omogućila da konsoliduje apsolutnu vlast, a istovremeno održi fasadu proevropske orijentacije. Najveću podršku ovoj političkoj strategiji pružila je tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, čiji je položaj i poseban odnos sa Vladimirom Putinom Vučić vešto iskoristio da očuva bliske veze sa Rusijom. Time je obezbedio gotovo potpunu dominaciju nad domaćim biračkim telom.
Neuspeh američkih administracija na Zapadnom Balkanu
Aleksandar Vučić je ostao na vlasti neobično dugo, nadživevši brojne američke administracije koje su od tada otišle u političku penziju, dok je njegova pozicija stalno jačala – kao i uticaj Rusije na Zapadnom Balkanu. Administracija predsednika Baraka Obame, svojom kratkovidom i naivnom spoljnom politikom, stvorila je prostor za ponovno učvršćivanje Rusije u regionu i šire. Fokusirajući se gotovo isključivo na rešavanje kosovskog spora između Srbije i Kosova, Sjedinjene Države su 2012. godine odlučile da angažuju nove političke aktere – bivše radikale i proruske političare poput Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Ovaj potez odražavao je želju Vašingtona da obezbedi brzo rešenje kosovskog pitanja kao deo šireg napora da se ispuni jedan od mnogih prioriteta spoljne politike.
Od tada, odnosi između SAD i Srbije su se razvijali u okviru sve proaktivnije srpske politike koja redovno testira granice svojih ekspanzionističkih ambicija. Ove ambicije su od tada postale zvanična državna politika, otelotvorena u ideološkom projektu „Srpski svet“, po uzoru na ruski „Ruski mir“.
Pristup svih američkih administracija prema Vučićevoj Srbiji bio je uglavnom pasivan, usredsređen na ustupke učinjene u zamenu za uočeni napredak u ostvarivanju ciljeva spoljne politike, kao što je Kosovo. U ovoj dinamici, američka politika je doživela neuspeh — ne samo u upravljanju odnosima sa Vučićem ili obezbeđivanju održivog rešenja o Kosovu, već i u obuzdavanju rastućeg uticaja Rusije na Zapadnom Balkanu. Još više zabrinjava činjenica da je spoljna politika SAD često delovala nesvesna razmera ovog neuspeha — ili je jednostavno odbijala da ga tretira kao ozbiljan problem.
Tokom prvog mandata Donalda Trampa, Zapadni Balkan je postao poprište za agresivne i destabilizujuće ruske operacije usmerene na podrivanje NATO-a. Pokušaj puča u Crnoj Gori 2016. godine, koji je orkestrirao srpski GRU uz podršku srpskih obaveštajnih službi, imao je dugoročne posledice po stabilnost Crne Gore i njen evropski put. Sličan incident se dogodio 2017. godine, tokom upada u parlament Severne Makedonije. U oba slučaja, odsustvo snažne institucionalne i političke podrške Sjedinjenih Država značilo je da odgovorni nikada nisu procesuirani za svoje zločine. Ruska podrška u oba slučaja je usmerena preko srpskih mreža, dok je Vučić uspeo da izbegne bilo kakve posledice zahvaljujući, u velikoj meri, kontinuiranoj popustljivosti američkih administracija.
Ruska propaganda u Ukrajini i uspon „srpskog sveta“
Paralelno sa rastućim uticajem Rusije na Zapadnom Balkanu, Moskva je intenzivirala svoje propagandne napore u Ukrajini nakon aneksije Krima, sistematski negirajući postojanje ukrajinskog identiteta, jezika i nacionalnosti dok se pripremala za potpunu invaziju 2022. godine. Na Zapadnom Balkanu, njen ključni saveznik i zastupnik, Aleksandar Vučić, pažljivo je pratio poteze ruskog režima i počeo da razvija sopstvene planove za sprovođenje koncepta „srpskog sveta“. Ovaj projekat ima za cilj da potkopa suverenitet susednih zemalja instrumentalizacijom etničkih srpskih manjina i mešanjem u njihove unutrašnje poslove – pre svega u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu, sa dugogodišnjim uticajem i u Severnoj Makedoniji.
Godine 2019, Vučić je predstavio plan „Non pejper“ za „mirno prekrajanje granica“ i stvaranje Velike Srbije, Velike Albanije i Velike Hrvatske – predlog koji bi direktno ugrozio teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova. Plan je pokrenut u vreme Vašingtonskog sporazuma između Srbije i Kosova, koji je nadgledao tadašnji predsednik Donald Tramp. Međutim, predlog nikada nije dobio ozbiljnu podršku, pre svega zato što je Evropska unija kategorično odbacila svaku promenu granica na Zapadnom Balkanu. Nepokolebljiv, Vučić je nastavio da sledi svoje nacionalističke ambicije, prilagođavajući ih promenljivim geopolitičkim uslovima.
Dolaskom Džoa Bajdena u Belu kuću 2020. godine, Vučić se repozicionirao kao bliski partner Vašingtona. Kroz učešće ambasadora Kristofera Hila – pouzdane ličnosti u Bajdenovoj administraciji – Srbija je priznata kao regionalna vojna sila, dok je inicijativa „Otvoreni Balkan“ zamenila prethodne pozive za promene granica projektom koji je u krajnjoj liniji služio sličnim proruskim ciljevima. Posledično, „Otvoreni Balkan“ je postao novo sredstvo za unapređenje ciljeva „srpskog sveta“. Time su ambasador Hil i Bajdenova administracija – svesno ili ne – na kraju ojačali uticaj Rusije u regionu jačajući njenog najefikasnijeg posrednika.
Vučićev uspeh je bio izuzetan: uspeo je da preformuliše ambicije „Srpskog sveta“ kroz inicijativu „Otvoreni Balkan“, dajući joj regionalni okvir i smisao međunarodnog legitimiteta. Inicijativa je efikasno poslužila jačanju političke i ekonomske dominacije Srbije nad Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i severnim Kosovom, sve pod maskom regionalne saradnje i integracije. Albanija, težeći sopstvenim regionalnim interesima, podržala je inicijativu, dok je Severna Makedonija bila pod pritiskom da se pridruži – razvoj događaja koji je doprineo povratku na vlast proruskih političkih snaga umešanih u pokušaj puča 2017. godine u parlamentu Severne Makedonije.
I u Crnoj Gori, političke frakcije povezane sa pokušajem puča 2016. godine vratile su se na vlast, signalizirajući vrhunac ruskog uticaja u celom regionu. Dok je ruska invazija na Ukrajinu 2022. godine oslabila ugled Moskve u Evropi u širem smislu, paradoksalno je ojačala njeno uporište na Zapadnom Balkanu – uglavnom zahvaljujući indirektnoj podršci, namernoj ili ne, koju su uzastopne američke administracije pružale proruskim akterima poput Aleksandra Vučića.
Zašto je Vučić odlučio da prisustvuje vojnoj paradi u Moskvi?
Veza Srbije sa Rusijom funkcioniše na dva međusobno pojačavajuća nivoa. Prvi je dugoročni duhovni i kulturni uticaj SPC, koja je istorijski pozicionirala Srbiju i širi region unutar ruske orbite i nastavlja da služi kao ključni kanal za rusku meku moć na Zapadnom Balkanu. Drugi nivo uključuje političke elite koje, na srednjoročnom horizontu, dodatno produbljuju ove veze — često delujući kao „korisni idioti“ u službi širih strateških ciljeva i SPC i ruske države. Oslanjajući se na duboko ukorenjenu kulturnu i istorijsku naklonost SPC prema Rusiji, ove elite koriste odnos za domaće političke dobitke, podstičući nacionalističke i anti-zapadne stavove, istočno raspoloženje i učvršćivanje podrške birača. Time se kratkoročni politički oportunizam transformiše u dugoročnu geopolitičku ranjivost, sve dublje ugrađujući ruski uticaj u politički i društveni pejzaž Srbije.
Nakon 13 godina Vučićeve vladavine, simbolična kulminacija ruskog uticaja u Beogradu ogledala se u dva ključna sastanka održana u Moskvi – jednom između predsednika Vladimira Putina i patrijarha SPC, i drugom između Putina i Aleksandra Vučića, koji je takođe prisustvovao ruskoj vojnoj paradi 9. maja. Tokom ovih sastanaka, navodno su razmatrani strateški interesi Rusije na Zapadnom Balkanu, uz jasne izraze lojalnosti sa srpske strane. Poruke patrijarha Porfirija u Moskvi potvrdile su percepciju da Srpska crkva Rusiju Vladimira Putina vidi kao fundamentalnog duhovnog i političkog saveznika. Njegove izjave ne samo da legitimišu autoritarni pomak Srbije, već i podstiču antizapadnu mobilizaciju unutar srpskog društva.
Ovim deklaracijama, patrijarh Porfirije je učvrstio ulogu Crkve kao dugoročnog promotera ruskog uticaja na Balkanu. Istovremeno, Vučić je nadogradio ovo duhovno slaganje između Srpske i Ruske pravoslavne crkve sklapanjem političkog saveza sa Kremljem – potez koji nosi duboke i dalekosežne posledice po evropsku budućnost Srbije.
Uprkos tome što je znao da će i on i njegova vlada platiti političku i ličnu cenu za prisustvovanje paradi 9. maja u Moskvi, Vučić je ipak otišao. Zašto? Odgovor je jednostavan – Vučić je izračunao da je Evropska unija slaba na Zapadnom Balkanu, dok Vašington, kao što je ranije pokazano, pokazuje malo istinskog interesovanja za suprotstavljanje rastućem prisustvu Rusije u regionu. Kao rezultat toga, zvanična spoljna politika Srbije, zasnovana na „četiri stuba“ – balansiranje između Brisela, Vašingtona, Moskve i Pekinga – efikasno je postala strategija zasnovana na tri stuba, pri čemu Brisel ispada iz jednačine.
Vučić je itekako svestan da više nema kredibilitet u Briselu koji je uživao pre samo nekoliko meseci i prepoznaje da će EU sve više zauzimati tvrđi stav prema njegovoj vladi. Pa ipak, zaključio je da održavanje vlasti za još jedan mandat, ili možda dva, više zavisi od podrške Vladimira Putina i Viktora Orbana nego od podrške EU. Shodno tome, on sve dublje uvlači Srbiju u zagrljaj Moskve, više se ne plašeći reakcija EU. Time, Srbija ulazi u političku putanju koja podseća na Gruziju — duboko podeljenu zemlju koja, kroz unutrašnju represiju, korupciju i spoljnu podršku iz Moskve, uspeva da održi tanku vladajuću većinu.
U ekonomskom smislu, Vučić će verovatno preusmeriti oslanjanje Srbije sa evropskih investitora sve više ka kineskom kapitalu, usklađujući zemlju sa strateškim otiskom Pekinga u regionu, a istovremeno će nastaviti da igra na stratešku kartu retkih prirodnih resursa koji se nalaze u Srbiji i Republici Srpskoj — poput litijuma — ohrabren iskazanim interesovanjem Trampove administracije za kritične minerale u Ukrajini.
Ovo zbližavanje sa Putinom ne signalizira Vučićev pad — naprotiv, predstavlja novi početak. Njegova vlada će sada zauzeti otvoreniji konfrontacioni stav prema Evropskoj uniji, dok će održavati formalne odnose sa mogućom budućom Trampovom administracijom, Putinovim režimom i Kinom. Iako oslabljen protestima i tekućim političkim krizama, Vučić restrukturira svoj režim kako bi preživeo po svaku cenu. Dugoročno gledano, ovo će Srbiju dalje udaljiti od procesa integracije u EU i oslabiti uticaj EU na Zapadnom Balkanu. Takva Srbija će ponovo predstavljati pretnju miru i stabilnosti u regionu, igrajući ulogu „Belorusije Balkana“ – ili, kako su mnogi analitičari primetili, Srbija je svesno izabrala da postane „ruski i kineski nosač aviona“ na Zapadnom Balkanu.
Evropska unija i antirežimski protesti u Srbiji
Kada se prašina slegne, postaje očigledno da je Zapad pretrpeo poraz u Srbiji – i donekle, širom Zapadnog Balkana. Ova promena je dodatno oslabila položaj Evropske unije u strateški vitalnom delu kontinenta. Povratak Donalda Trampa na političku scenu SAD dodaje još jedan sloj zabrinutosti, podižući strahove da Zapad gubi uticaj čak i u svom geopolitičkom dvorištu. Ako ovaj pad posluži kao poziv na buđenje Evropskoj uniji i Ujedinjenom Kraljevstvu da se ponovo značajno angažuju sa Balkanom, to bi se moglo ispostaviti kao skupa, ali na kraju vredna lekcija. Mnogo toga sada zavisi od odgovora evropske „trojke“: Kira Starmera, Emanuela Makrona i novoizabranog nemačkog kancelara Merca.
Politička putanja Srbije će u velikoj meri zavisiti od podrške i pritiska koji će vršiti Evropska unija. Svaki pokušaj da se kanališe zamah masovnih građanskih i studentskih protesta – koji su već najveće demonstracije u novijoj istoriji Srbije – zahtevaće održivu političku i institucionalnu podršku EU. Studentski protesti sami po sebi ne mogu proizvesti sistemske promene, ali otvaraju prozor za unutrašnje buđenje i potencijalno slabljenje ruskih posrednika u regionu, posebno Aleksandra Vučića i Milorada Dodika.
Nemačka će igrati posebno odlučujuću ulogu u narednom periodu. Stav novog kancelara o Srbiji i Vučićevom sve više proruskom režimu mogao bi se pokazati ključnim – ne samo u zaštiti Evrope od daljeg ruskog širenja preko Zapadnog Balkana, već i u oblikovanju budućnosti politike proširenja EU. Ishod ovog obnovljenog evropskog angažmana imaće posledice daleko izvan Balkana – odjeknuće u Ukrajini, Moldaviji i Gruziji, tri dodatne linije fronta, gde se testiraju evropska stabilnost i kredibilitet.
Upozorenje Altiera Spinelija deluje relevantnije nego ikad: „Evropa će biti spasena samo ako deluje kao jedno.“ Srbija pod Aleksandrom Vučićem više ne može biti smatrana stubom stabilnosti na Zapadnom Balkanu, a Evropska unija sada mora da odluči kako da odgovori na Putinovog najpouzdanijeg aduta u regionu. Bez obzira na unutrašnji ishod demokratske borbe Srbije, strateški fokus EU mora se usmeriti na preostalih pet država Zapadnog Balkana koje su izrazile jasnu posvećenost nastavku puta ka evropskim integracijama. Okruživanje Srbije uspešnim demokratskim tranzicijama i podržavanje ostatka regiona u težnjama ka EU može biti najefikasniji tok delovanja. Takva strategija bi služila dvostrukoj svrsi: s jedne strane, jačanju prodemokratskih snaga unutar Srbije i obuzdavanju ruskog uticaja; s druge strane, ograničavanju i ruskih i kineskih kapaciteta da dalje destabilizuju region.
Bilo koji alternativni scenario bi se svodio na kontinuirano strateško povlačenje Evrope sa sopstvenog kontinenta – i na duge staze bi mogao da dovede u pitanje sam opstanak evropskog projekta.
CWBS – Center for Western Balkans Studies
