Balša Božović u „Razmišljanjima o demokratiji na Zapadnom Balkanu“ Foruma 2000

REŠAVANJE SUKOBA NA ZAPADNOM BALKANU I ULOGA ZAPADA

Srpski nacionalizam, istorijski usmeren ka Rusiji, izazvao je četiri rata tokom devedesetih godina protiv Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i NATO-a. Iako je Slobodan Milošević svrgnut sa vlasti 2000. godine, nacionalistička elita odgovorna za ratove nikada nije sklonjena sa vlasti. Nakon 2000. godine, savez između nacionalističke elite, Srpske pravoslavne crkve i Rusije doveo je do stvaranja „srpskog sveta“, koji se usmeravao ka bezbednosnoj i spoljnopolitičkoj politici „ruskog sveta“ na Zapadnom Balkanu. Nacionalisti u Srbiji priznaju teritorijalni integritet susednih zemalja, ali poriču njihov suverenitet, zagovarajući da suverenitet poseduju samo nacije, čime se granice čine relativnim. Predsednik Aleksandar Vučić smatra sebe liderom svih Srba, usvajajući doktrinu ograničenog suvereniteta. Ovaj nacionalizam smatra da ima pravo na intervencije tamo gde žive Srbi, pod izgovorom zaštite srpskih prava, oponašajući ruski narativ u konfliktu u Ukrajini, stvarajući centralizovanu, korumpiranu i antievropski orijenitsanu. Takav režim ne može stvoriti jake i nezavisne institucije; samo para-države pod uticajem Rusije.

Zapadni napori da preusmere odanost Srbije sa Rusije ka Zapadu su pogrešni. „Srpski svet“ ima za cilj da spreči susedne zemlje, posebno one sa srpskim stanovništvom, da se pridruže EU, zagovarajući da svi Srbi budu ujedinjeni na jednom mestu, a ne podeljeni između EU i Srbije. Beograd je sprečio formiranje evropski orijentisane vlade u Crnoj Gori i podržao pro-ruske stranke koje ulaze u vladu, teži da destabilizuje Bosnu i Hercegovinu putem ruskih i srpskih posrednika u Republici Srpskoj i konstantno izaziva etničke konflikte na Kosovu.

Moguća rešenja

Demokratizacija i decentralizacija Srbije: Centralizacija i autokratija su moćna sredstva agresivnog srpskog nacionalizma. Dok Srbija ne prođe kroz demokratizaciju, sloboda i demokratija za njene građane, kao i mir za susedne države, ostaće nedostižni.

Baltički model procesa integracije u EU: Ovaj model uključuje snažna partnerstva između zemalja Zapadnog Balkana i stabilnih demokratija EU koje nemaju specifične političke agende u regionu. Tokom devedesetih, kada su tri baltičke države krenule putem članstva u EU, tri nordijske članice EU su im pružale podršku. Obučavale su njihove javne službenike, pomogle u usklađivanju zakona, izgradnji institucija i uvođenju neophodnih postupaka odlučivanja i sprovođenja. One su olakšavale i komunikaciju s institucijama EU. Ovaj model se i danas smatra najuspešnijim integrisanjem u EU od 2004. godine. Partneri za zemlje kandidate sa Zapadnog Balkana ne mogu biti najveći članovi EU, niti države previše bliske regionu. Razlog je latentna opasnost da susedne države imaju svoje političke agende u regionu, što dovodi do nepoverenja građana zemalja Zapadnog Balkana u njihove iskrene namere. Ukratko, šest članica EU, partnera zemalja Zapadnog Balkana na putu ka EU, trebalo bi da budu stabilne demokratije bez specifičnih političkih agendi u regionu i snažnom orijentacijom ka EU.

Bosna i Hercegovina kao građanska država: Predložiti demokratski ustav za Bosnu i Hercegovinu, pokrenuti reforme izbornog zakona zasnovane na univerzalnom biračkom pravu, a ne na etničkoj osnovi.

Integracija Kosova u NATO: Olakšati članstvo Kosova u NATO-u i uspostaviti Zajednicu opština sa srpskim stanovništvom bez izvršnih ovlašćenja.

Članstvo Crne Gore u EU: Osloboditi Crnu Goru od ruskih i srpskih uticaja kroz njeno ubrzano pridruživanje EU.

Možete pročitati celu publikaciju OVDE

ideas-on-democracy-in-the-western-balkans-4