Regionalna Akademija za razvoj demokratije zahteva od nadležnih u Vladi Republike Srbije da hitno reaguju da se Jovani Marović, državljanki Crne Gore i nekadašnjoj potpredsednici Vlade Crne Gore, omogući sloboda kretanja i da joj se hitno vrate lična dokumenta.
Ovakvo postupanje prema Jovani Marović, kojoj je ulazak u Srbiju zabranjen zbog „zaštite bezbednosti Republike Srbije i njenih građana“, je nezakonito, nedemokratsko i predstavlja očiglednu odmazdu zbog njenih slobodno izrečenih političkih stavova o ulozi Vučićevog režima u destabilizaciji regiona i podrivanju demokratije u Srbiji. Ovo nije prvi put da se režim u Srbiji na ovakav način obračunava sa neistomišljenicima i neistomišljenicama zbog drugačijih političkih stavova, a ovakva pozicija režima u Srbiji zahteva hitnu i oštru reakciju međunarodne zajednice.
Da bi podstakla osećaj zajedništva i jedinstva i da bi se svi uključili u sistemske transformacije za suočavanje sa klimatskim i ekološkim vanrednim situacijama, Evropi je potreban Novi društveni ugovor.
Nekoliko evropskih zainteresovanih strana, uglavnom organizacije civilnog društva, istraživački centri i preduzeća socijalne ekonomije, pozvale su evropske ministre za životnu sredinu i energiju okupljene u Valjadolidu u Španiji, 10-11. jula, kao i druge donosioce odluka na nivou EU i na nacionalnom nivou, da dopune sprovođenje hitno potrebnih, ambicioznih ekoloških i klimatskih politika sa snažnim socijalnim politikama. One bi prvenstveno trebalo da štite marginalizovane ljude i regione koji su neproporcionalno pogođeni tranzicijom, dok garantuju pristup visokokvalitetnim osnovnim uslugama za sve. Skupu u Španiji su prisustvovali i predstavnici Regionalne akademije za razvoj demokratije, na čelu sa direktorom, Balšom Božovićem.
Da bi podstakla osećaj zajedništva i jedinstva i da bi se svi uključili u sistemske transformacije potrebne za suočavanje sa klimatskim i ekološkim vanrednim situacijama, Evropi je potreban Novi društveni ugovor u kojem socijalna i ekološka održivost idu ruku pod ruku. Ovo mora biti izgrađeno na politikama koje ubrzavaju klimatsku i ekološku tranziciju u isto vreme dok se bave strukturalnim socio-ekonomskim nejednakostima i rodnom, rasnom, invalidskom i drugim oblicima diskriminacije, promovišu inkluziju i socijalnu i teritorijalnu koheziju, obezbeđuju poštovanje osnovnih ljudskih prava i ublažiti siromaštvo.
Uspeh ovog pristupa se zasniva na saradnji i aktivnom uključivanju društvenih i civilnih partnera kroz snažan društveni i građanski dijalog, i stvaranje inkluzivnog sistema upravljanja odozdo prema gore, koji uključuje aktere i birače na evropskim, regionalnim, nacionalnim i lokalnom nivou.
– Ova logika bi trebalo da podupire „zeleno i socijalno“ ili „pravednu tranziciju“ dogovore uspostavljene na svim nivoima vlasti i sa ciljem da: Izgradite socio-ekološku državu blagostanja definisanu blagostanjem unutar planetarnih granica. Naše države blagostanja treba da obezbede univerzalni pristup visokokvalitetnim osnovnim uslugama kao što su čisto, pristupačno i energetski efikasno stanovanje i mobilnost, kao i ojačani sistemi socijalne zaštite koji ublažavaju razorne posledice klimatskih promena i degradacije životne sredine. Sprovođenjem socijalnih politika koje se bave društveno-ekonomskim nejednakostima, smanjuju naše emisije ugljenika i ograničavaju naš uticaj na životnu sredinu, socio-ekološke države blagostanja će poboljšati kvalitet života ljudi i ojačati njihovu otpornost na šokove.
– Garantujte pristojne, smislene, održive, inkluzivne i kvalitetne poslove dostupne svima. To znači podržavanje transformacije tržišta rada ka čistim poslovima i platama koje su prihvatljive za život, davanje jačeg glasa radnicima, rješavanje problema s nedostatkom radne snage, nesigurnim zapošljavanjem i ugovorima na nulto radno vrijeme, zaštitu radnika od štetnih efekata klimatskih promjena i degradacije životne sredine, promicanje kružnog ekonomske aktivnosti kao što su ponovna upotreba i popravka, podrška inkluzivnom doživotnom učenju, šeme usavršavanja i prekvalifikacije i borba protiv rodnih stereotipa i diskriminacije. Zaštita prava radnika, kroz snažan socijalni dijalog i sektorsko kolektivno pregovaranje, i poštovanje prava radnika na informisanje i konsultacije na nivou kompanije su u središtu pravedne tranzicije. Ovo ostaje relevantno za sve poslove koji doprinose blagostanju i održivosti društava, kao što su briga i obrazovanje, u kojima često dominiraju žene i koji su isključeni iz šema i mera pravedne tranzicije.
– Prepoznati i investirati u ulogu formalnog, neformalnog i informalnog učenja u procesu obezbeđivanja pravedne tranzicije. Politika obrazovanja i osposobljavanja za pravednu tranziciju treba da prevaziđe pristup orijentisan na tržište rada da bi dao prioritet sticanju transverzalnih kompetencija, a pravo na kvalitetno obrazovanje trebalo bi da evoluira u pravo na kvalitetne prilike za doživotno učenje za sve. Ovo se može postići promovisanjem pristupa čitave zajednice usredsređenog na učenika koji uključuje sve zainteresovane strane kako bi se obezbedilo transformativno obrazovanje.
– Postavite budući evropski zeleni dogovor kao holistički zakonodavni i finansijski okvir zasnovan na premisi sistemske promene i davanju prioriteta blagostanju u odnosu na rast BDP-a. Socijalni i zeleni programi moraju biti na ravnopravnoj osnovi sa ciljem izgradnje održivih ekonomija, ispunjavanja klimatskih i ekoloških ciljeva i rješavanja društvenih nejednakosti i nepravdi. Svaka ekološka i klimatska politika i način na koji se finansiraju moraju značajno doprineti postizanju sva tri cilja Evropskog stuba socijalnih prava do 2030. godine i njegovog Akcionog plana, a shodno tome, svaka mera politike socijalne zaštite mora doprineti ciljevima EU za postizanje neutralnost ugljenika i zaštita i obnavljanje prirode.
– Izgradite ovaj budući evropski zeleni dogovor sa snažnom spoljnom dimenzijom koja obezbeđuje koherentnost politike za razvoj i garantuje pravednu raspodelu troškova tranzicije između Evrope i partnerskih zemalja. Ako se ne planira i ne sprovodi na koherentan i inkluzivan način, energetska tranzicija može dovesti do ekološki i društveno štetnih uticaja na globalnom jugu. Marginalizovane zajednice su pod velikim uticajem globalnog zagrevanja i zahtevaju finansiranje zasnovano na grantovima za gubitak i štetu, ublažavanje i prilagođavanje. Zemlje sa većom istorijskom odgovornošću za klimatske promene i sa većim kapacitetom da se nose sa njima treba da doprinesu više, uključujući reviziju globalne finansijske arhitekture i trgovinskih i ekonomskih odnosa imajući to na umu, kao i povećanje podsticaja kao što je tehnička i finansijska podrška za partnera zemlje da preduzmu sopstvene pravedne tranzicije.
– Odraziti klimu i društvene prioritete pravedne tranzicije u ekonomskoj politici EU, uključujući i pravila ekonomskog upravljanja. Trenutni fiskalni okvir EU ograničava sposobnost država članica da odgovore na izazove današnjice. Trebalo bi da bude redizajniran kako bi im se pružila dovoljna fleksibilnost da sprovode anticiklične mere i da koriste i nacionalne i evropske fiskalne kapacitete da podrže sistemsku transformaciju privrede, vođenu snažnim društvenim i ekološkim standardima. Evropska reforma ekonomskog upravljanja takođe treba da obezbedi državama članicama odgovarajući kapacitet za povećanje teritorijalne pravde.
– Obezbedite ogromne i dugoročne investicije za pravednu tranziciju. EU mora da predvodi tako što će obezbediti dovoljne resurse za ovu transformaciju. Finansiranje zelene tranzicije trebalo bi da bude zasnovano na oporezivanju koje zagađivače smatra odgovornim, smanjuje nejednakosti i rešava prošle i sadašnje zavisnosti. To znači usvajanje zelenih i pravednih poreza koji prebacuju poresko opterećenje sa rada na najbogatije i aktere i aktivnosti koje štete životnoj sredini, uz podsticanje preraspodele i izbegavanje bilo kakvih društveno regresivnih efekata na najmarginalizovanije.
Potrebna nam je promena paradigme, a vreme je sada. Pravedna tranzicija je ne samo moguća, već i jedini prihvatljiv put napred. Dok će tranzicija ka održivim ekonomijama i društvima biti razorna i strukturalno transformisati naša društva, održavanje statusa kvo garantovaće katastrofu.
Ljudi širom Evrope već su dali svoj glas u društvenim i ekološkim pokretima. Oni pokazuju veliko interesovanje za sve elemente koji bi zelenu tranziciju učinili pravednom i pravednom. Oni traže socijalna prava i pravdu i očekuju rezultate od svojih političkih lidera. Postoji potreba i veliki potencijal da se ljudi u Evropi ujedine iza zajedničkog projekta koji može da donese tako hitno potrebne promene.
Nedostaje nam hrabrosti da stvari nazovemo pravim imenom, da hrabro stanemo iza onoga za šta se vredi boriti, a to nas kao društvo uništava. Zaglavili smo se u nesposobnosti da izgradimo građansko demokratsko društvo zasnovano na vladavini prava, jakim i nezavisnim institucijama i poštovanju ljudskih prava i sloboda, kaže Aleksandra Jerkov za Novi magazin
Aleksandra Jerkov je prvo kao članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, pa Demokratske stranke bila jedna od najaktivnijih narodnih poslanica i uopšte političarki na našoj sceni. Obrazovana, nesklona trulim kompromisima, elokventna i hrabra, nije odustajala niti dozvoljavala da je pokolebaju u borbi za ljudska prava i evropsku Srbiju. Posle razlaza sa Demokratskom strankom s političkim i životnim partnerom osniva Regionalnu akademiju za razvoj demokratije. Iz razgovora koji sledi jasno je da ne odstupa od načela zbog kojih se svojevremeno uključila u aktivnu politiku.
U poslanici patrijarha srpskog otvoreno se kritikuje rodno osetljiv jezik, štaviše, označava se kao krivac za loš brak i porodicu. Kako ste doživeli takav stav čoveka koji bi na najveći hrišćanski praznik trebalo da zaziva mir, slogu u toleranciju?
Time što je najvećeg neprijatelja braka i porodice video u tome da se za žene koriste imenice koje su u ženskom rodu, patrijarh i SPC su normalizovali, relativizovali, pa čak i podržali stravično nasilje nad ženama kojem svakog dana svedočimo u našem društvu.
Prosto je neverovatno da je u zemlji u kojoj je ove godine ubijeno već 11 žena, u zemlji u kojoj svake dve nedelje jednu ženu ubije član najbliže porodice, u kojoj smo imali stravične slučajeve ubistava žena i dece u centrima za socijalni rad, u kojoj samohrane majke žive na ivici egzistencije, u kojoj poslodavci i dalje pitaju žene da li i kada planiraju trudnoću, u kojoj nema mesta u vrtićima i u kojoj žene masovno dobijaju otkaze čim se vrate s porodiljskog odsustva, patrijarh baš upotrebu imenica u ženskom rodu prepozna kao najvećeg neprijatelja braka i porodice.
To govori o licemerju i mizoginiji koji su toliko duboko ukorenjeni u sve pore našeg društva. Istovremeno, ko zna koji put razobličuje i u pravom svetlu prikazuje ovog crkvenog velikodostojnika, koji je u momentu izbora predstavljen i od mnogih krugova, čak i građanskih, doživljen kao moderna i umerena opcija koja, zaboga, sluša „Azru“ i donosi novitete.
Šta je naopako u tom stavu i kako ocenjujete činjenicu da je vrlo malo kritika izrečeno, čak i kada su u pitanju demokratske opcije, bilo da je reč o organizacijama, bilo pojedincima?
Kritika je zaista vrlo malo. U Srbiji je klerikalizacija društva dostigla vrhunac u poslednjih deset godina. Crkva uređuje, piše i prepravlja udžbenike, popovi ulaze u škole, policiju, vojsku, sve državne ustanove, državne poslove, zakone, sve sfere javnog života. Malo je onih koji se usuđuju tome da se suprotstave, da se jasno i nedvosmisleno založe za sekularnu državu, da nazovu stvari pravim imenom i izbore se za građansko društvo. Taj nedostatak beskompromisne borbe za principe, za vrednosti, za suštinu oko koje ne sme biti ni kalkulisanja ni koketiranja s populizmom, demagogijom i jurnjave za jeftinim političkim poenima, upravo i jeste razlog zbog kojeg smo ovde gde smo. Nedostaje nam hrabrosti da stvari nazovemo pravim imenom, da hrabro stanemo iza onoga za šta se vredi boriti, a to nas kao društvo uništava.
Ovde bih se zadržala i na još jednom detalju iz života SPC – odlikovanja ljudi koji su osuđeni za najteže zločine protiv čovečnosti. Čak je i vaš arhineprijatelj – mada je preciznije, vi njegova arhineprijateljica – Vojislav Šešelj odlikovan. Kako tumačite taj raskorak između proklamovane želje, čak i na verskom nivou, za mirenjem i veličanjem zločina? Zašto se Srbija danas stidi najboljih, a promoviše najgore?
Da se promovišu najbolji, Šešelj ne bi imao mesto u društvu. Isto tako bi bilo da postoji istinska želja za pomirenjem i uspostavljanjem zajedničkog života. Ništa od toga ovde ne postoji. Umesto toga imamo kulturu i politiku veličanja zločina, zločinaca i ideologija koje su do njih dovele i koje su ih iznele.
Toksična polarizacija koja postoji u našem društvu očituje se u tolikoj eskalaciji nasilja, a mantra da treba da se pretvaramo da se svi zločini nikada nisu desili i da se „okrenemo budućnosti“, obična je podmetačina koja suštinski služi tome da se nikada ne suočimo i ne priznamo sve strahote koje su počinjene, navodno, u naše ime. A bez toga zapravo ne možemo krenuti napred.
Otkuda neko ko je označen kao ratni, a ja bih rekla i mirnodopski huškač, dobija toliko prostora iako je i kao političar, uključujući stranku koju još formalno vodi, postao minoran?
Šešelj je duhovni otac ovakve crkve i ovakve vlasti. Možda je njegova stranka postala minorna u broju glasova, ali njegova politika i ideologija i te kako su žive i predstavljaju osnovu onoga što svakodnevno živimo. To se vidi i iz uloge crkve u Srbiji i regionu, odnosa prema susednim državama, prema ženama, prema agresiji Rusije na Ukrajinu, iz zastoja u našim evropskim integracijama, stanja u kojem se nalaze institucije, nepoštovanja ljudskih prava i sloboda, nepostojanja građanskog društva, besperspektivnosti u kojoj živimo i naše sveopšte situacije.
NM / Đurađ Šimić
Ima li vesti po tužbama koje ste podneli protiv Šešelja?
Stanje tih tužbi je još jedan dokaz onoga o čemu sam prethodno govorila. Postoje tri tužbe, sve u različitim fazama postupka, neke su čak i presuđene u moju korist, a trenutno se čini da će sve tri završiti crnoj rupi bez ikakvog epiloga i da on neće odgovarati za sve monstruozne pretnje koje je uputio meni, mojoj porodici, mojim roditeljima, za govor mržnje, uvrede, višemesečno proganjanje i organizovano maltretiranje, što on ni u jednom momentu nije negirao, naprotiv, i na sudu se time ponosio.
Kao i uvek dosad, ističem da je ovaj problem mnogo veći od mene i strašnih reči i pretnji koje mi je upućivao. To samo pokazuje koliko je građanima koji nemaju privilegiju da mogu javno da govore o tome teško ili čak nemoguće da dođu do pravde. Ja ipak neću odustati od borbe da sve tužbe dobiju razrešenje na sudu jer ne želim da prihvatim da postoje pojedinci jači od zakona, oni na koje se pravila ne odnose i kojima je dozvoljeno ponašanje o kojem drugi za mnogo beznačajnije stvari ne bi mogli ni da sanjaju.
Nedavno ste u autorskom tekstu povodom godišnjice ubistva premijera Đinđića ocenili da se malo ko seća njegovih zalaganja – kao i da verovatno Srbija i nije zaslužila. Šta ste konkretno mislili i otkud nam potreba da se zagledamo u lažne mitove i izmaštanu slavnu prošlost umesto u budućnost?
U nedostatku jasne vizije budućnosti, u nedostatku političkih elita koje bi takvu budućnost videle ili nas ka njoj vodile, gledanje u prošlost jeste jedina opcija. Nažalost, mi se u Srbiji upravo s tim suočavamo.
I to nije slučaj samo sa Srbijom, to se dešava u celom regionu. Kada se pogledaju vladajuće strukture i političke elite u svim zemljama regiona, imamo vrlo malo razloga da verujemo u bolju budućnost ili da od njih očekujemo da nam je obezbede.
Otuda i njihova stalna potreba da podgrevaju konflikte i insistiraju na razlikama, održavaju otvorenim pitanja i sukobe koja mogu eskalirati u svakom momentu jer to je njihov jedini način da mobilišu birače i održe se na vlasti. Zato nam se s vremena na vreme i pojavljuju nove ideje za prekrojavanjem granica, predlozi za uspostavljanje novih/starih velikih etničkih država i politike koje su morale ostati u poslednjoj deceniji prošlog veka, gde i pripadaju.
Uostalom, zato nam mladi beže glavom bez obzira iz svih zemalja regiona, zato su nam evropske integracije u zastoju i zato se sve češće u pitanje dovodi evropska budućnost i evropska perspektiva svih naših zemalja.
Akademija mogućnost za razvoj demokratije u regionu
Posvetili ste se Regionalnoj akademiji za razvoj demokratije, rekla bih i pravima pre svega mladih na lični razvoj i napredak u društvu, ali i svim diskriminisanim, posebno ženama i deci koja trpe nasilje. Jeste li zadovoljni tim angažmanom i šta smatrate najvažnijim?
Regionalna akademija za razvoj demokratije je u prethodnom periodu organizovala nekoliko suštinski važnih aktivnosti i otvorila više izuzetno značajnih regionalnih tema. Na tri regionalna događaja – Zagrebačkom, Podgoričkom i Novosadskom plenumu – okupili smo više desetina najznačajnijih i najistaknutijih ljudi u regionu i poznavalaca prilika na Zapadnom Balkanu – političare, aktiviste, istoričare, intelektualce, pisce, zvaničnike, aktiviste, stručnjake, novinare, umetnike – sve one koji se neumorno bore za demokratiju i modernizaciju i demokratizaciju naših zemalja.
Jedna od inicijativa na koju smo posebno ponosni je višegodišnja inicijativa da se u zemljama regiona izmeni zakonodavni okvir i definicija silovanja izmeni tako da svaki seksualni kontakt bez eksplicitnog pristanka bude definisan kao silovanje i da se maksimalno poboljša zakonska pozicija žena koje odluče da prijave silovanje.
Ovo je izuzetno važno, budući da su u našim društvima, osim stigmatizacije, suočavanja s nerazumevanjem i osudama okoline i nametanja osećaja sramote, stida i prebacivanja krivice na žrtvu, žene koje uprkos svemu tome odluče da prijave silovanje suočene i sa čitavim nizom dodatnih administrativnih, zakonskih i birokratskih prepreka zbog kojih im postupak još teže pada, dodatno ih traumatizuje i veoma često ih odvraća od toga da prijave šta im se desilo.
Poznati ste po proevropskim stavovima – gde smo se to zaglavili i ima li načina da se mrdnemo napred, ka civilizovanom društvu?
Zaglavili smo se u svojoj nesposobnosti da izgradimo građansko demokratsko društvo zasnovano na vladavini prava, jakim i nezavisnim institucijama i poštovanju ljudskih prava i sloboda. Zaglavili smo se u svojoj nespremnosti da uskladimo spoljnu i bezbednosnu politiku s politikom Evropske unije, svrstamo se u red svih demokratskih zemalja sveta i uvedemo sankcije Rusiji.
Zaglavili smo se i u nesposobnosti da shvatimo novu metodologiju za pristup, preuzmemo odgovornost za dinamiku i brzinu procesa i u svojoj navici da krivimo Evropsku uniju za svoju nesposobnost po principu „mrzi nas učiteljica“. Zahvaljujući svojoj spoljnjoj politici i nespremnosti da shvati dešavanja u evropskoj politici, Srbija je pre na putu da postane Belorusija na tlu Evrope, a ne punopravna članica Evropske unije.
Nedostaje li vam aktivna politika i na koji način sagledavate političku scenu s nevelike distance odsustva?
Čini mi se da sam već u jednom od prethodnih odgovora rekla da nam nedostaje beskompromisna borba za ono oko čega kompromisa ne sme biti – vrednosti. I to se vidi u svakodnevnoj politici, onoj stranačkoj, koju naši ljudi najčešće vide i koju ocenjuju kao nešto nečasno i prljavo.
To se vidi i iz kalkulantskog odnosa koje političke stranke zauzimaju prema važnim društvenim pitanjima. Uzmimo za primer nemačko-francuski predlog i stavove stranaka o istom. Samo su Pokret slobodnih građana i Stranka slobode i pravde od parlamentarnih stranaka imale političke odgovornosti i hrabrosti da ga podrže, ne zato što time podržavaju Vučića nego zato što time staju iza svoje politike i zato što je jasno rečeno šta taj sporazum predstavlja i šta njegovo prihvatanje, odnosno neprihvatanje sa sobom donosi.
Ostali su, govorim naravno o onima koji su meni kao građanski, demokratski i proevropski orijentisanoj osobi bliski, zauzeli pozicije bliske onome što govore Dveri, Zavetnici ili njima slične ekstremno desničarske stranke i pokreti. Vidi se i iz već pomenutog izostanka reakcije na poslanicu patrijarha ili slične događaje, gde je reakcije po svim pravilima moralo biti. To koketiranje sa desnicom u nadi da će neki glas koji inače pripada ekstremno desnom spektru ovog puta dopasti nekome od građanskih, socijaldemokratskih stranaka, preskupo je koštalo građanski blok.
Rezultiralo je time da nikoga od tih desno orijentisanih birača nisu uspeli da pridobiju na svoju stranu, a izgubili su svoj identitet, svoje članstvo, svoje birače i svoju politiku.
Da li vam je posle tri godine jasno zašto ste isključeni iz Demokratske stranke?
Jeste, naravno. Bilo mi je jasno odmah. Naš sukob je bio isključivo ideološki, vrednosni. Što je Demokratska stranka više odlazila u desno, manje je u njoj bilo prostora za drugačije mišljenje. Prelomna tačka bila je izuzetno čvrsta koalicija sa Dverima i sankcionisanje svakoga ko se, čak i unutar stranke, suprotstavio približavanju njihovim desničarskim stavovima i ograničavanju i zabranjivanju onoga što je oduvek bila politika Demokratske stranke. Tačka nakon koje nije bilo povratka bila je odluka da se bojkotuju poslanici Evropskog parlamenta koji su dolazili u Srbiju, o kojoj smo, kao u tom momentu najuže rukovodstvo Demokratske stranke, informisani putem medija pre nego što se bilo koji organ Demokratske stranke sastao da o tome odluči. Izbacivanja i čistke postali su novi načini komunikacije.
Više sebe nisam videla u tome niti bih ikada mogla da se politikom bavim na taj način.
Ne mogu da propustim da vas ne pitam za Novi Sad – koliko je on danas udaljen od vizije koju ste nudili kao kandidatkinja za gradonačelnicu?
Za početak, Novi Sad za koji sam se ja borila je bio glavni grad. Ovaj danas ne samo da nije glavni nego je sve manje grad. Osim toga što osnovne stvari, poput javnih radova, komunalnih usluga, prevoza, odnošenja smeća ili održavanja zelenila ne funkcionišu, on je zaista utonuo u duboku učmalost, postao potpuno nebitan igrač, izgubio političku težinu, perspektivu i konkurentnost čak i u nacionalnim, a posebno regionalnim tokovima i dešavanjima. Mislim da ljudi koji na sebe preuzmu toliko veliku odgovornost, poput one da vode toliko važan grad kao što je Novi Sad, treba da budu svesni te odgovornosti, važnosti posla koji se od njih očekuje i spremni na borbu i život za taj grad. Već dugi niz godina to nije slučaj i neizmerno mi je žao zbog toga.
Mjesto na kom se slavila pobjeda na predsjedničkim izborima je isto ono mjesto na kojem se slavila pobjeda i na parlamentarnim izborima 2020. Ispred hrama. To vam govori i ko je pravi pobjednik na posljednja dva izborna ciklusa. To je bez sumnje Srpska pravoslavna crkva. Upravo je SPC u više navrata pozivala da se glasa protiv Đukanovića na ovim izborima iako je obećala da se nakon potpisivanja Temeljnog ugovora više neće miješati u političke prilike u Crnoj Gori. I tek će se miješati u crnogorsku politiku i pokušavati da centar političkog života bude u samoj crkvi, a ne u parlamentu ili institucijama – kaže u razgovoru za Pobjedu Balša Božović, predsjednik Regionalne akademije za razvoj demokratije. Ističe da se već jednom vlada pravila u manastiru, a sada će se opet angažovati oko narednih parlamentarnih izbora.
– Zatim će tražiti svoje ljude u obrazovnim i naučnim institucijama kako bi izvršili reviziju istorije i promijenili karakter države. Zatim će agitovati tokom popisa stanovništva. Zatim hajka na ,,neprijatelje“ crkve i ,,nevjernike“ i manjinske narode u Crnoj Gori, i tako dalje – upozorava naš sagovornik.
POBJEDA: Zašto su mediji u Srbiji opsjednuti Milom Đukanovićem? Već sedam dana se potencira da je diktator, lopov itd, a ne pominje se da je u vrijeme njegovih mandata CG ušla u NATO, otvorila sva pregovaračka poglavlja, izbjegla rat, primila izbjeglice, dovela investitore…
BOŽOVIĆ: Milo Đukanović je opsesija srpskih medija i tabloida još od ranih devedesetih kada je Mirjana Marković osjetila da jedan od antibirokratskih lidera mlađe generacije u Crnoj Gori nije posebno fasciniran njenim suprugom kao novim voždom svekolikog srpstva zamaskiranog u jugoslovensko ruho. Isto tako se i samozvani otac srpske nacije Dobrica Ćosić grozio Đukanovićevog crnogorstva. To je bilo dovoljno da huškačka Ekspres politika kreira prvu negativnu kampanju u to vrijeme o Milu Đukanoviću kao mladom i korumpiranom političaru. Nakon toga je to postao narativ velikosrpske politike koja je preživjela devedesete i transformisala se u politiku ,,srpskog sveta“ danas.
Zanimljivo je što su u negativnoj kampanji protiv Đukanovića na ovim izborima prednjačili opozicioni mediji u Srbiji. Smiješno je reći za nekog da je diktator a taj neko čestita pobjedu protivkandidatu na izborima i onda se još i povuče sa mjesta šefa partije. A još je zanimljivije da Mila Đukanovića kao autokratu optužuju one medijske i političke strukture koje su odane Putinu i Vučiću.
POBJEDA: Četnička ikonografija obilježila je pobjedničko slavlje novoizabranog predsjednika Jakova Milatovića koji kaže da je evropejac. Te dvije stvari su nespojive, šta Vam one govore?
BOŽOVIĆ: Naravno da su nespojive. I naravno da i Milatović to zna. Pitanje je samo koliko dugo će moći da ignoriše taj problem.
Prihvatanje evropskog narativa od strane vladajuće većine u Crnoj Gori nakon 2020. je do sada bila samo politička taktika, a nikako njeno duboko vrijednosno opredjeljenje. Oni su shvatili da ne mogu da pobijede na izborima i budu vlast ako se budu suprotstavljali Zapadu. Baš kao i Vučić u Srbiji. I predsjednik Srbije nominalno vodi evropsku politiku i navodno ulaže napore u postizanje normalizacije sa Kosovom pa se opet Srbija nije pomjerila za ovih deset godina.
Da se, na primjer, dogodilo nezamislivo, da je Rusija pobijedila u ratu u Ukrajini, kao što su mnogi od njih priželjkivali, prvi koji bi igrali za ruske interese na Balkanu su upravo te političke snage koje su na vlasti u Srbiji, Republici Srpskoj i sada u Crnoj Gori i okrenuli bi se svojim istinskim namjerama, a to je prekomponovanje Zapadnog Balkana. Na sreću Rusija gubi u ratu sa Ukrajinom pa onda i rusifikovani srpski nacionalizam mijenja taktiku.
Tako isto mislim da su dobre prve poruke novoizabranog predsjednika Milatovića o sankcijama Rusiji, evroatlantskim integracijama, nezavisnom Kosovu, ali se i plašim da su samo deklarativne, taktičke prirode, sve dok se u svojoj unutrašnjoj politici oslanja na velikosrpski i crkveni narativ o nekakvom unutrašnjem ,,pomirenju naroda“ u Crnoj Gori.
POBJEDA: Pobjeda Milatovića se proslavljala i ispred Sabornog hrama u Podgorici – u Beogradu, do sada, to nikada nijesmo videli. Šta je razlog jačanja SPC u crnogorskoj politici? Da li je to kanal Beograda za bolju kontrolu Crne Gore?
BOŽOVIĆ: Kada pobjedu na izborima za predsjednika jedne države pobjednici proslavljaju uz zastave druge države, onda je jasno da tu nešto nije u redu.
Mjesto na kom se slavila pobjeda na predsjedničkim izborima je isto ono mjesto na kojem se slavila pobjeda i na parlamentarnim izborima 2020. Ispred hrama. To vam govori i ko je pravi pobjednik na posljednja dva izborna ciklusa. To je bez sumnje Srpska pravoslavna crkva. Upravo je SPC u više navrata pozivala da se glasa protiv Đukanovića na ovim izborima iako je obećala da se nakon potpisivanja Temeljnog ugovora više neće miješati u političke prilike u Crnoj Gori. I tek će se miješati u crnogorsku politiku i pokušavati da centar političkog života bude u samoj crkvi, a ne u parlamentu ili institucijama. Već jednom se vlada pravila u manastiru, a sada će se opet angažovati oko narednih parlamentarnih izbora.
Zatim će tražiti svoje ljude u obrazovnim i naučnim institucijama kako bi izvršili reviziju istorije i promijenili karakter države. Zatim će agitovati tokom popisa stanovništva. Zatim hajka na ,,neprijatelje“ crkve i ,,nevjernike“ i manjinske narode u Crnoj Gori, i tako dalje.
SPC će u Crnoj Gori biti konstantan izvor podrivanja evropske, antifašističke i građanske države. U Srbiji su izbrisane sve granice između države i crkve. To je ideja i sa Crnom Gorom.
POBJEDA: Da li su SAD i EU dale otvorene ruke Srbiji da politički mešetari u CG, a zauzvrat da Srbija riješi odnose sa Kosovom?
BOŽOVIĆ: Džo Bajden je 1995. održao govor u Kongresu o ulozi koju SAD treba da imaju na Balkanu. Govor je održan neposredno nakon genocida u Srebrenici. Govorio je o tome kako u Evropi ne postoji dovoljno čvrst moralni centar koji će da brani demokratiju, slobode, ljudska prava, koji će da brani slabe, nemoćne, ugrožene i one nad kojim se iživljavaju velikodržavne nacionalističke politike na Balkanu. Danas se administracija američkog predsjednika, nažalost, ne ponaša u skladu sa tim vrijednostima i tom politikom.
Nekolicina diplomata i djelova administracije zaduženih za Zapadni Balkan pruža otvorenu podršku Aleksandru Vučiću i njegovom nacionalističkom i korumpiranom režimu. Dakle, oni ne pružaju podršku Srbiji, to bih želio da naglasim, već Aleksandru Vučiću lično, onom koji je Miloševićevu politiku protiv koje su SAD ratovale rebrendirao i nastavio da sprovodi na hibridni način. Tako da su vam slutnje na mestu. Pokazaće se kao opasna iluzija uvjerenje dijela američkih diplomata da je Vučićevoj nacionalističkoj i autokratskoj politici moguće navući prozapadne odore. Svaka nacionalistička politika u Srbiji će uvijek biti ruska politika. Kao što će samo demokratska i građanska Srbija biti proevropska. Ali očito da aktuelna administracija nema strpljenja da pomaže temeljnu demokratizaciju Srbije i vjeruje da će im Vučić isporučiti strateške ciljeve na Zapadnom Balkanu. Pokazaće se da veoma griješe.
Opasan spin o pomirenju
– Opasan je taj spin da u Crnoj Gori postoji jedan narod koji je Đukanović međusobno posvađao, a eto zna se da je taj jedan narod srpski, pa onda svako ,,pomirenje“ u okviru istog naroda podrazumijeva brisanje ili nestanak crnogorskog identiteta. A šta je zapravo istina? Istina je da su sve ovo vrijeme politike Đukanovića i sprskog nacionalizma u Crnoj Gori bile krajnje vrijednosno suprotstavljene, zbog čega je iluzorno pominjati da sada te dvije politike treba miriti. Kako bi se to uopšte sprovelo u djelo? Kako novoizabrani predsjednik, kao Crnogorac, da se miri sa popovskom politikom koja kaže da su Crnogorci kopilad, a da je Crna Gora ,,mala Ukrajina“? To nije ni normalno ni održivo. Kako da mirite narodnog heroja i antifašistu Ljuba Čupića sa četničkim i fašističkim zločincima Bajom Stanišićem i Pavlom Đurišićem? To je kao kada biste tražili Bošnjacima da se pomire sa Ratkom Mladićem. Umjesto što se politikom ,,oslobođenja i pomirenja naroda“ želi dalje relativizovati crnogorski identitet i Crna Gora kao država, treba jasno da se stane iza politike antifašizma i vrijednosti građanske države i tu da se bude kristalno jasan. Milatović i vladajuća većina griješe ako misle da je dovoljno preuzeti samo deklarativno Đukanovićevu prozapadnu spoljnu politiku da bi nastavili da vode crnogorsko društvo, jer bez antifašizma i koncepta građanske države nema iskrenog evropejstva, dok Crna Gora bez antifašizma ne može ni da postoji kao država jer je to jedan od njenih ključnih temelja – kaže Božović
Srbija ne prašta Đukanoviću evropeizaciju Crne Gore
– Da bi se razumio odnos Srbije prema Đukanoviću morate prvo da razumijete srpski nacionalizam. To rvanje između Đukanovića i srpskog nacionalizma traje skoro koliko je i Đukanović bio na vlasti. Srpski nacionalizam mu nikada nije oprostio evropeizaciju i demokratizaciju Crne Gore, njeno osamostaljivanje i učvršćivanje multinacionalnog i antifašističkog karaktera društva. To je dijametralno suprotno od onoga što propovijeda koncept ,,velike Srbije“. Zatim njegov odnos sa Zoranom Đinđićem i građanskom Srbijom kao i pomoć njihovoj borbi za evropsku i građansku državu koja se ne miri sa zločinima je shvaćeno kao nepristojno miješanje u unutrašnje stvari Srbije. Đukanović je bio svih ovih decenija najveća smetnja velikosrpskim aspiracijama u Crnoj Gori i zato su sve snage usmjerili na njegovu političku smrt – kaže Božović.
Mreža nevladinih organizacija za demokratiju, razvoj i bezbednost, poziva vlast u Srbiji da ne propusti još jednu šansu za rešavanje nagomilanih problema Srbije i Kosova (Beograda i Prištine).
Danas Srbija stoji na raskršću sa uzalud potrošenim godinama koje je mogla da iskoristi za značajnije reforme i za brži evropski put. Pred njom je izbor da prihvati predloge iz nemačko-francuskog predloga za rešenje kosovskog problema, kojeg podržavaju i Sjedinjene Američke Države, ili da na duže vreme izoluje i blokira evropsku budućnost građanki i građana Srbije. Ovaj predlog još uvek nije javan, ali je naš strah od propuštene još jedne šanse veoma snažan. Stoga želimo da ohrabrimo vlast da u saradnji sa međunarodnim pregovaračima tragaju za optimalnim i dugoročnim rešenjima koja će vratiti mir u domove svih stanovnika Kosova, a pre svih onih srpske nacionalnosti.
Mreža nevladinih organizacija poziva vlasti u Srbiji da sa najvećom ozbiljnošću i posvećenošću nastavi započeti pregovarački proces sa Prištinom pod okriljem Evropske unije, kao i da ga što pre završi da bi mogla da se okrene evropskim integracijama. Srbija se jedino može brže menjati i prilagođavati usvajajući politike, demokratske principe, regulative, kao i vrednosti koje važe u Evropskoj uniji. Još jedna izolacija ili blokada Srbije će našu zemlju na duže vreme zakucati na evropsko ekonomsko dno, povećavajući siromaštvo, raslojavanje u društvu i odlazak ljudi. Srbija može da preživi samo tako što će ostati na pravoj strani istorije suprotstavljena održavanju zamrznutog konflikta, ubrzano rešavajući nagomilane unutrašnje probleme, unapređujući stanje demokratije i vladavine prava, povećavajući slobode i osnažujući regionalne odnose.
Regionalna Akademija za razvoj demokratije apeluje na ministarstvo unutrašnjih poslova da povuče nacrt zakona o unutrašnjim poslovima zbog toga što su predložena rešenja neustavna, a sam nacrt zakona antievropski. Stručna javnost je više puta ukazala na loša rešenja iz nacrta zakona od koga se odustalo 2021. godine. Predložena rešenja su sporna iz više razloga.
Najpre, najkontroverznija mera koja pogađa sve građane Srbije je potencijalno narušavanje ustavnih garancija da je stan nepovrediv. Službeno lice može samo na osnovu „sumnje“, a bez odluke suda i mimo volje stanara, da uđe u stan i vrši pretres bez dozvole i bez objašnjena i time ugrozi ustavom zagarantovana prava građana koja spadaju u domen ljudskih prava.
Drugo, nacrt zakona predviđa upotrebu hiljada biometrijskih kamera za automatsko prepoznavanje lica i registarskih tablica koje bi zapravo mogle da ugroze pravo građana na privatnost i slobodu. U samom nacrtu navedeno je da bi se ta mogućnost upotrebljavala samo u slučaju gonjenja lica koja su počinioci krivičnih dela, ali ono što zabrinjava je velika mogućnost zloupotrebe ovog ovlašćenja širokim tumačenjem zakona ka svima koji nisu po volji aktuelnom režimu, bilo da su istraživački novinari, opozicioni aktivisti, uzbunjivači ili drugi nepodobni građani.
Treće, zloupotrebe koje mogu fundamentalno da utiču na slobodu medija i novinarsku profesiju koja bi po kineskom modelu bila stavljena pod strogi nadzor izvršne vlasti. Predloženi nacrt zakona može ugroziti tajnost novinarskih izvora, čime bi posebno bilo ugroženo istraživačko novinarstvo, odnosno novinari koji se bave blagovremenim i istinitim informisanjem građana, istraživanjem političkih zloupotreba izvršne vlasti, kao i kriminala i korupcije.
Četvrto, posebna dodata ovlašćenja ministra policije govore o nameri stavljanja policijskog aparata u službu partijskog i političkog uticaja, što za demokratsku zemlju koja je kandidat za članstvo u EU nije dopustivo. Uprava policije, koja je do sada redovno bila obavezna da izveštava o svom radu Narodnu skupštinu Srbije, od sada to više neće imati kao obavezu jer će policija biti dužna da informiše ministra policije, a potom ministar policije Skupštinu, što je nedopustivo. Zatim, unutrašnja kontrola policije bezmalo prestaje da postoji jer će ministar preuzeti mnoge ingerencije unutrašnje kontrole pa čak i pokretati disciplinske postupke prema zaposlenima u policiji. To bi sve od policije pravilo partijsku policiju koja ne bi radila u interesu građana Srbije nego partije na vlasti, a to se upravo predlaže po ugledu na kineski model vladanja.
Peto, nacrt zakona se oslanja u velikoj meri na stratešku saradnju vlade Srbije sa kompanijom Huawei sa kojom vlada Srbije ima zaključene sporazume o saradnji i ugovore o nabavci sofisticirane opreme koji su označeni kao tajni. Time se narušava već potpisani Vašingtonski sporazum kojim se Srbija obavezala da će zabraniti upotrebu opreme za 5G mrežu koja je nabavljena od nepouzdanih kupaca kakva je upravo kompanija Huawei koja je pod sankcijama USA zbog svojih bliskih veza sa kineskom vladom. Podsećamo i na izveštaj Freedom Hous-a koji je Srbiju svrstao među hibridne režime, kojom prilikom je upravo naveo sporni tehnološki uticaj Kine na Srbiju.
Iz svega navedenog smatramo da je preko potrebno povući ovakav nacrt zakona i usaglasiti ga sa strukom i standardima evropske unije i tek tada ga pustiti u proceduru.
Više od deset dana od kako je Balkanska informativna mreža za istraživačko novinarstvo (BIRN) objavila istraživanje kojim je u mapu krajnje desničarskih organizacija u Crnoj Gori ubrojila i devet građanskih aktivista i aktivistkinja, među kojima i dve istaknute novinarke i urednice „Pobjede“, javnosti i dalje nije poznato na osnovu kojih indikatora i navodnih dokaza su ovi ljudi i organizacije proglašeni desnim ekstremistima. Uprkos činjenici da se radi o pojedincima i organizacijama koje otvoreno i aktivno kritikuju klerikalne i autoritarne strukture vlasti i bore se za ljudska prava, BIRN u svom istraživanju navodi da se radi o članovima ekstremno desničarskih i religiozno ekstremnih organizacija.
Ovakvo neprofesionalno ponašanje dodatno je pogoršano reakcijom BIRN-a, koji je, nakon burnih reakcija iz regiona, sa svog sajta povukao impresum i imena autora ovog istraživanja, ali je ostavio imena targetiranih osoba i organizacija koje su bez ikakvog obrazloženja i suprotno zdravorazumskom zaključivanju označene kao ekstremni desničari. Osim toga, BIRN uporno odbija da javnosti prikaže metodologiju po kojoj je ovo istraživanje rađeno, na osnovu kojih indikatora i definicija radikalnog, ekstremnog, desnice, verskog ekstremizma je BIRN ove ljude i organizacije proglasio radikalnim ekstremistima i koje indikatore su svake od ovih organizacija i pojedinaca ispunili da bi se našli na ovoj mapi. Nejasno je i kako je tekao proces supervizije, budući da bi se čak i površnim uvidom u aktivnosti ovih organizacija svako mogao uveriti da su one upravo suprotno od onoga čime ih je BIRN proglasio.
Ovakva neprofesionalnost može imati ozbiljne posledice na život ovih osoba, njima i njihovom ugledu je naneta nesaglediva šteta, one mogu imati probleme prilikom putovanja ili zapošljavanja, a ugrožena im je i bezbednost budući da se mogu naći na meti stvarnih ekstremno desničarskih klerikalnih i radikalnih organizacija koje se, nekim čudom, nisu našle na spisku BIRN-a. Zbog toga zahtevamo od BIRN-a da objavi metodologiju rada na ovom istraživanju, revidira ga, upodobi sa činjeničnim stanjem i uputi javno izvinjenje osobama i organizacijama koje su se potpuno neopravdano našle na spisku ekstremnih desničara i radikalnih grupa.
Regionalna akademija za razvoj demokratije najoštrije osuđuje diskriminaciju zaposlenih na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost od strane Ministarstva prosvete Crne Gore koje odbija da ispuni svoju zakonsku obavezu i zaposlenima u ovoj visokoskolskoj ustanovi isplati sredstva koja su za tu namenu obezbeđena od strane Ministarstva finansija.
Više je nego očigledno da je razlog za ovakvo nedopustivo ponašanje Ministarstva političke prirode i da je ovo samo još jedan od pokušaja obračuna sa Fakultetom, zaposlenima na njemu, pa i samim crnogorskim jezikom i njegovom književnosti.
Pozivamo Ministarstvo finansija da prekine sa ovom sramnom diskriminacijom, da prestane da krši Zakon i isplati uvećane zarade zaposlenima na Fakultetu.
Inicijativa Otvoreni Balkan (Open Balkan) nije vezana ni za jedan standard Evropske unije (EU), a razgovore o priključenju otežava regionalna politika Srbije, ocijenjeno je na konferenciji „Regionalne inicijative na Zapadnom Balkanu – šanse i zablude“, koja je okupila i dio nevladinih organizacije regije u Podgorici.
Protivljenje Kosova, nemogućnost dogovora u Bosni i Hercegovini (BiH) i različita poimanja u Crnoj Gori, ograničavaju domete inicijative Otvoreni Balkan, istakla je Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje.
„Otvoreni Balkan nije vezan ni za jedan standard EU, a koncept vladavine prava nije zajednički imenitelj procesa, niti ga EU može nadzirati u okviru procesa proširenja“, smatra Uljarević.
Otvoreni Balkan su 2019. pokrenuli predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Albanije Edi Rama i tadašnji premijer Sjeverne Makedonije Zoran Zaev, navodeći da im je cilj unaprjeđenja slobode kretanja roba, usluga i ljudi.
Toj inicijativi odbijaju da pristupe Kosovo, BiH i Crna Gora.
Crna Gora podijeljena u podršci
Pređašnja vlast u Crnoj Gori predvođena Demokratskom partijom socijalista (DPS) Mila Đukanovića je to obrazložila ocjenom da je riječ o projektu koji je dio realizacije velikodržavnih srpskih ambicija.
Inicijativu Otvoreni Balkan u Crnoj Gori podržavaju prosrpske i proruske partije, dok su proevropske protiv.
Za inicijativu je i premijer u tehničkom mandatu Dritan Abazović, čijoj manjinskoj Vladi je 20. avgusta izglasano nepovjerenje.
Uljarević ocjenjuje da crnogorska Vlada u tehničkom mandatu nema legitimitet da donosi strateške odluke, pa ni o ulasku Crne Gore u Otvoreni Balkan.
„Bilo kakav pokušaj obavezivanja Crne Gore na nešto tog tipa bi bilo kršenje demokratske prakse od strane vlade u tehničkom mandatu“, naglašava Uljarević.
Pogled iz Beograda
Direktor Regionalne akademije za razvoj demokratije iz Srbije Balša Božović kaže da je najveći problem teze da Otvoreni Balkan vrši brzu integraciju u EU, činjenica da se Srbija u spoljnoj politici oslanja na Rusiju.
On smatra da je velikodržavni nacionalizam temelj politike srpskog predsjednika Aleksandra Vučića prisutan u Srbiji, bosanskohercegovačkom entitetu Republici Srpskoj, dijelu Crne Gore i na sjeveru Kosova.
Božović: Bezbjednosno pitanje o Otvorenom Balkanu je jednako važno
„Zapad, i prije svega EU, se vara ako misli da će dozvoljavanjem Vučiću da se igra na Balkanu, time odvojiti od Moskve, ne bi li napokon izvršio ono što je obećao, a to je rješavanje kosovskog pitanja. Može se desiti sljedeće: da riješimo jedno Kosovo, a dobijemo dva Kosova. Jako je važno riješiti kosovsko pitanje, ali se ne može zbog toga izvršiti kosovizacija Crne Gore i BiH“, tvrdi Božović.
Upozorava i da se malo govori o bezbjednosnom segmentu Otvorenog Balkana, te pozdravlja regionalnu saradnju u gašenjima požara i elementarnim nepogodama.
„Ali, u Srbiji funkcioniše Ruski humanitarni centar kao špijunski i on je taj koji će tim granicama da gasi požar. Dakle, veoma je važno i bezbjednosno pitanje kada je riječ o Otvorenom Balkanu“, dodaje Božović.
Berlinski proces vs Otvoreni Balkan
Na onima koji zagovaraju Otvoreni Balkan je da objasne zašto ne prihvataju Berlinski proces, rekao je direktor Institut za evropsku politiku sa Kosova Demuš Šaša (Demush Shasha).
On navodi da je Berlinski proces uspostavljan sa istim ciljevima koje proklamuje Otvoreni Balkan, te da je okupljao 16 učesnika: šest država Zapadnog Balkana i deset država EU.
„Zašto bi neko napuštao taj proces sa evropskim učesnicima, da bi bio dio inicijative gdje je samo tri člana, i gdje je Srbija najveći i glavni učesnik?“, pita se Šaša i dodaje da je prednost Berlinskog procesa i ta što omogućava pristup fondovima.
Berlinski proces je uspostavljen 2014. godine, s ciljem povezivanja i saradnje država regiona.
Šaša kao važnu stavku navodi i to da EU treba da bude uključena u regionalne inicijative.
„Jer bez EU u nekoj regionalnoj inicijativi, samo onaj najveći određuje pravila“, ističe on.
Kosovo ne želi da se pridruži inicijativi Otvoreni Balkan, jer Srbija Kosovo ne tretira kao nezavisnu zemlju.
Ni u Albaniji nema konsenzusa oko Otvorenog Balkana
U Albaniji inicijativu Otvorenog Balkana problematizuju opozicija i dio stručne javnosti, kaže izvršna direktorka Albanskog instituta za međunarodne studije, Aljba Čelja (Alba Cela).
Osim opozicionih političkih partija, značajne primjedbe su dali predstavnici ekonomske struke, dok je među građanima aktuelno pitanje kako se ta inicijativa odražava na odnose Albanije i Kosova, pojašnjava Čelja.
Ona konstatuje da je od početka inicijative poboljšana njena transparentnost, ali da se u oblasti do sada potpisanih ugovora nailazi na probleme, jer zemlje nemaju isti stepen pripremljenosti za njihovu primjenu.
Kao primjer navodi dogovor o izvozu poljoprivrednih proizvoda za koju je Albanija dobila rok od godinu dana za pripremu, jer ima drugačije standarde.
Odnos Bosne i Hercegovine
Ekonomski, Zapadni Balkan mora biti „zaokružene“ regulative da bi privukao investicije, smatra ekonomski analitičar i bivši diplomata iz Bosne i Hercegovine, Draško Aćimović.
Aćimović: Bosna neće ništa
On vjeruje da je Otvoreni Balkan „ubrzao“ Berlinski proces.
„Vidim, vi raspravljate o tome da li Berlinski proces ili Otvoreni Balkan. U BiH nema dileme, Bosna neće ništa, tako da kod nas nema problema u tome da se ne dogovorimo“, zaključuje Aćimović.
Podgled sa strane
Predavač Instituta za spoljnu politiku američkog Univerziteta Džons Hopkins Edvard P. Džozef (Edward P. Joseph) mišljenja je da je Otvoreni Balkan dobra inicijativa ako neko vjeruje da ekonomska moć ne utiče na političku, da je manje važno usvajanje evropskih standarda, ili da strani investitori gledaju veličinu tržišta, a ne korupciju.
„Ekonomska moć je politička moć. Govorim iz pogleda SAD kao globalne sile“, rekao je Džozef.
Džozef: Otvoreni Balkan je dobra inicijativa ako neko vjeruje da ekonomska moć ne utiče na političku
On je ukazao da šest zemalja Zapadnog Balkana nisu iste veličine, da su im nebalansirane ekonomije i neuravnotežena trgovina.
„Zbog toga je toliko važno da se izgura zajedničko tržište kroz proces pristupanju EU i Berlinski proces stavi u fokus“, zaključio je Džozef.
Poslanik Bundestaga Josip Juratović smatra da su regionalne inicijative uvijek politička pitanja.
„Novi naziv se upotrebljava za stare ciljeve koji nisu uspjeli“, rekao je Juratović.
On je kazao i da budućnost regije vidi u EU, te da proces na Zapadnom Balkanu treba da se odvija u okvirima koji su siguran put ka Uniji.
Akademija za razvoj demokratije poziva sve građane i građanke Srbije, nevladine organizacije, aktiviste i aktivistkinje i borce i borkinje za ljudska prava iz celog regiona da pokažu solidarnost i podrže Evroprajd tako što će prisustvovati šetnji 17. septembra u 17:00h u Beogradu. To je način da zajedno pomognemo onima koji danas biju najvažniju bitku za ljudska prava – pravo na slobodan i dostojanstven život, jednakost pred zakonom i poštovanje različitosti.
Zabrinjavajuće je to što, nakon prekršenih obećanja i neispunjenih obaveza preuzetih prilikom apliciranja za Evroprajd, režim u Srbiji nastavlja da podgreva atmosferu netrpeljivosti prema LGBTQI zajednici i da je predstavlja kao faktor koji želi da unese nemir, destabilizuje državu i ugrozi njenu bezbednost. Time se direktno, ne samo dovodi u pitanje poštovanje njihovih prava, nego se izazivaju netrpeljivost i mržnja prema njima.
Republika Srbija dužna je da svim svojim građanima garantuje poštovanje ljudskih prava i da im obezbedi ravnopravan tretman pred zakonom, te da ih zaštiti od nasilnika i svih koji im prete i ugrožavaju ih. Jedino tako će pokazati da je pravna država koja ravnopravno tretira sve svoje građane i koja je spremna da postane deo evropske porodice naroda. Dok ne bude bila spremna na to, solidarno moramo ustati u zaštitu onih kojima država na ovakav način krši osnovna ljudska prava.
