Regionalni plenum Quo vadis, Balkan? u Sarajevu: Rusija i evropska populistička desnica – može li Region izaći iz orbite uticaja Rusije?

Peti Regionalni plenum Quo vadis, Balkan? održava se u Sarajevu od 6.do 8. juna i, kao i svake godine, okupiće veliki broj stručnjaka, zvaničnika, organizacija, akademskih i državnih institucija i donosilaca odluka, kao i predstavnika medija, diplomatskih izaslanstava i akademske zajednice.

Ove godine, partner Regionalne akademije za razvoj demokratije iz Novog Sada i Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice u organizaciji Plenuma je Fakultet političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, a on se realizuje uz podršku Evropskog fonda za Balkan. Regionalni plenum Quo vadis, Balkan? jedna je od najznačajnijih regionalnih inicijativa koja okuplja istaknute organizacije civilnog društva, stručnjake i aktiviste koji se bave temom demokratije, pomirenja i regionalne saradnje.

Peti panel na ovogodišnjem plenumu bio je posvećen odnosu Rusije i evropske populističke desnice, Govornici na panelu bili su Ljubomir Filipović, politikolog iz Crne Gore, prof. dr Sead Turčalo, dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, dr Milivoj Bešlin, istoričar sa Instituta za filozofiju i društvena istraživanja iz Beograda i dr Harun Karčić, politički analitičar i novinbar iz Bosne i Hercegovine. Moderatorka je bila prof. dr Valida Repovac Nikšić sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu.

Ljubomir Filipović ocenio je da se uticaj Rusije na Zapadnom Balkanu u poslednje vreme intezivira i da seže duboko u prošlost. On je rekao da su još tada definisana tri bedema te politike – pravoslavlje, samodržavlje i nacionalnost.  Nakon pada Sovjetskog Saveza, Rusija gubi ideološku podlogu za svoju ideju u multipolarnom svetu.

Sead Turčalo rekao je da je očigledno da Rusija političkim diskursom proizvodi novu realnost i da je Putin svoj narativ izuzetno dobro uskladio sa radikalnim desničarskim grupama u Evropi koje su bile razočarane u liberalnu demokratiju. Već od 2006. godine, Rusija je ciljano počela da podržava određene radikalne desničarske grupe u Evropi da bi uticala na evropsku politiku, nudi alternativne medije, a primarni cilj Rusije je bio pokušaj da kroz takav pristup tim specifičnim grupama počne da narušava liberalno-demokratski konsenzus u Evropi. On je rekao da je ovaj pristup zahtevao i vreme i resurse i različite investicije u Zapadnoj Evropi, međutm, na Zapadno, Balkanu, ovaj pristup nije zahtevao ništa od toga. On je naglasio da je regija specifična i u tom smislu što se ruski uticaj ne može analizirati u pojedinačnim zemljama, već isključivo u regionu kao celini, što je Rusiji omogućilo da lakše širi svoj uticaj.  

Milivoj Bešlin rekao je da bi prodiranje u dominantni narativ Rusije i Srbije bilo važna lekcija za Evropu i da bi Evropa trebalo više da sliša susede i kritičku misao unutar tih država. On je podsetio na to da u vreme dok Zapad nije prepoznavao opasnost koja dolazi od Vladimira Putina niko u Evropi nije slušao upozorenja koja su dolazila od zamalja koje se nalaze u ruskom susedstvu, a da su se mnogi setili toga dvadeset godina kasnije, kada je već svima postalo očigledno da su sve vreme bili u pravu. Govoreći o idejnim istorijskim paralelima između Rusije i Srbije, on je najpre naveo državu kao vrhunsku vrednost i stalne pokušaje da se kreira država bez društva i težnje da se napravi potpuna podudarnost između države i društva. Rusija je danas na tragu da postigne taj cilj i da na silu društvo izjednači sa državom. On je podsetio na to da je u ruskoj istoriji poznata teza da je država uvek starija i važnija od svakog pojedinca, a da je to jedna od karaktieristika i srpske i ruske vladajuće ideologije, koja podrazumeva širenje teritorija bez ikakvog unutrašnjeg razvoja i modernizacije. Treća paralela je „oslobodilački“ argument koji na našim prostorima imamo još iz Kraljevine Jugoslavije i koji podrazumeva da Rusija ili Srbija imaju moralnu superiornost i pravo da vladaju nad susednim državama. Sledeći zajednički narativ je ugroženost, odnosno narativ po kome su naše zemlje okružene neprijateljima, ugrožene, i zbog toga mora da preduzima mere kojima se štiti i sve susedne države moraju imati ograničeni suverenitet. Sledeća zajednička crta je zaštita svog naroda van granica, što je narativ koji je kod nas uveo Slobodan Milošević. To je argument koji je Putin u potpunosti ponovio prilikom agresije na Ukrajinu i pritisaka na Moldaviju. Zapad je, naravno, u svim državnim ideologijama Rusije i Srbije, viđen izuzetno negativno. Postoji i jedan narativ o izuzetnosti, koji u rusko-srpskom slučaju podrazumeva da ove zemlje imaju svoj put, da se moraju razvijati na način koji je suprotan od zapada i sa suprotnim ciljem. Na osnovu toga se stvara koncept ruskog, odnosno srpskog, sveta. Sledeća zajednička crta je crkva kao čuvar identiteta i instrumentalizacija crkve u političke i ideološke svrhe. Crkva postaje centar ekspanzije i agresije, ona omeđava prostor koji treba da se zauzme. Koncept partijske države sa jednom dominantnom partijom još jedna je od zajedničkih crta, kao i odsustvo pluralizma i organsko shvatanje naroda koji predstavlja jednu celinu, gde se svaki pokušaj pluralizacije tog naroda doživljava kao pokušaj podele. Još jedna zajednička karakteristika je odsustvo podele vlasti, kao i nasilje kao metod vlasti, naglašeni centralizam u kom se svaka složenost države shvataju kao separatizam i slabost države. Državna privreda umesto tržišne privrede, kritika vlasti se shvata kao napad na državu i vidi se kao subverzivna, izdajnička i strano telo. Istorijski revizionizam je metoda koji se u oba društva zloupotrebljava, a mnogi od ovih obrazaca je od Rusije preuzela evropska populistička desnica i upotreblia u evropskom kontekstu.