Zagrebački plenum – QUO VADIS BALKAN? Panel V

Danas se u Zagrebu održava drugi dan ZAGREBAČKOG PLENUMA – QUO VADIS, BALKAN? u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije (ADD) iz Novog Sada, Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba i Centra za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice, uz podršku Evropskog fonda za Balkan (EFB).

Drugi panel drugog dana Zagrebačkog plenuma bio je posvećen analizi uticaja ruske agresije na Ukrajinu i populizma na rast desnice u regionu, a o ovoj važnoj temi su govorili neki od najznačajnijih pisaca, književnika, publicista i novinara iz regiona: Boris Pavelić, novinar i publicista iz Hrvatske, Dinko Gruhonjić, novinar i vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu, Dino Mustafić, režiser iz Sarajeva, Lana Zdravković, mirovna aktivistkinja i publicistkinja iz Ljubljane, kao i Edvin Ćudić,  novinar i borac za ljudska prava iz Bosne i Hercegovine.

Dinko Gruhonjić, novinar i vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu, ocenio je da je Srbija već tradicionalno faktor nestabilnosti na Zapadnom Balkanu, a da svoju neslavnu ulogu nastavlja i u uslovima rata u Ukrajini. On je rekao da je apsurdno govoriti o tome da se na Srbiju vrši pritisak da uvede sankcije Rusiji, budući da je to civilizacijsko pitanje i pitanje zdravog razuma, te da je poražavajuće što Srbiju uopšte neko mora da pritiska da učini jedinu ispravnu stvar i svrsta se na pravu stranu istorije. On je rekao da se postavlja pitanje koliko će ti koji vrše pritisak na Srbiju imati strpljenja i da će situacija u regionu biti sve teža, što duže budu trpeli takvo ponašanje vlasti u Srbiji. Gruhonjić je rekao da će je trebalo dosta vremena da Zapad shvati koliku zapravo pretnju Putin predstavlja za stabilnost i mir u celoj Evropi i da su ga pragmatični stavovi koji u prvi plan stavljaju ekonomski interes skupo koštali. On je dodao da Vućič nije problem Srbije, nego da je on najmanji zajednički sadržalac onoga što Srbija danas jeste i da Srbija suštinski nikada ništa drugo nije ni imala osim autoritaraca i da demokratije, osim u prividu, nikada nije ni bilo. On je ocenio da Vučić tu situaciju vrlo dobro poznaje i da je radikalština u Srbiji oduvek vrlo dobro ukorenjena, baš kao i proruska politika. On je ocenio da je društvo u Srbiji devedesetih godina, baš kao i svako drugo društvo koje proizvodi rat, bilo kontaminirano u svim svojim sferama i da se 2000. godine pokazalo da se taj problem ne može lako rešiti, te da je nakon 2000. nacionalizam, uz ključnu ulogu koju je zauzela Srpska pravoslavna crkva, tek dobio na zamahu i snazi. On je rekao da se to očituje i u tome što danas u Srbiji nema jasnog stava o fundamentalnim i civilizacijskim pitanjima, poput genocida, rata u Ukrajini i, čak, Drugog svetskog rata.

Govoreći o situaciji u Hrvatskoj, novinar i publicista Boris Pavelić rekao je da je za demokratiju u Hrvatskoj ključno da levica u što kraćem mogućem roku iznedri građanski orijentisanog kandidata. On je ocenio da je Milanović prevario svoje birače, radikalno promenio stavove koje je zastupao i potpuno deinstitucionalizovao instituciju predsednika. Dodao je i da mi na Balkanu danas živimo u multiplikovanoj krizi. Nacionalizam devedesetih koji je sam po sebi vrsta krize i koji je raspirio rat, pandemija, dolazeće globalna energetska kriza, klimatska kriza, ekonomska kriza, privredna kriza, nuklearna pretnja ukazuju na to da bi pokret za ljudska prava na Balkanu trebalo da pokuša da osmisli novi način delovanja. On je rekao da se civilni sektor i sve progresivne snage moraju početi ujedinjavati i delovati sinhronizovano, najpre lokalno, regionalno, a zatim i globalno.

Dino Mustafić rekao je da je ruska agresija na Ukrajinu ogolila odnose i politike u Bosni i Hercegovini i da se ko zna koji put pokazalo da Bosna nema zajedničku spoljnu politiku, da je ona incidentna i zavisna od etničke pripadnosti zvaničnika ili predstavnika Bosne u različitim međunarodnim institucijama. On je ocenio da iako gotovo sve stranke u Bosni retorički vode proevropsku politiku, u praksi su te politike antievropske i antidemokratske. Mustafić je rekao i da je poznato da Dodikove priče o „mirnom razlazu“ nije moguće sprovesti u delo jer kompozicija, uređenje, način na koji Bosna i Hercegovina funkcioniše ne dozvoljavaju takav scenario. On je rekao da u Bosni postoji konceptualna podela između onih koji se zalažu za prototip etničke demokratije i onih koji žele da se postigne balans demokratskog i etničkog. On je rekao da je veoma opasna matrica o ugroženosti srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i da, po običaju, od svih tih priča o ugroženosti strada običan narod koji plaća najveću cenu takvih izjava. On je zaključio da Bosna i Hercegovina ne može da funkcioniše bez međunarodne supervizije.

Edvin Ćudić, aktivista i novinar iz Sarajeva, rekao je da je Bosna danas država etničkog aparthejda i da u njoj nije bitno da li nešto znate i koliko ste kompetentni nego samo kojoj etničkoj grupi pripadate. On je rekao da pojedini mediji izveštavaju kao da je rat već počeo, da se mediji zloupotrebljavaju i služe etničkoj propagandi, a kao eklatantan primer toga naveo je televiziju Republike Srpske. On je dodao da su zapadne zemlje priznale Republiku Srpsku, ali da danas postaje sve više očigledno da je Republika Srpska problem Zapadu. Ćudić je kazao da je danas teže govoriti u Srebrenici u Banjaluci nego što je to bilo pre dvadeset godina. On je rekao da je u Bosni i Hercegovini socijalistički kolektivitet zamenjen etničkim.