Novosadski plenum Quo vadis, Balkan? Politike sećanja predstavljaju nepremostive prepreke

O tome koliko je umetnost važna za kulturu sećanja, koliko je važno da kroz umetnost skrećemo pažnju na važna društvena pitanja, koliko je važna za sećanje na žrtve, razgovaralo se na završnom panelu “Suočavanje sa prošlošću kroz kulturu sećanja i umetnost“ Novosadskog plenuma „Quo vadis Balkan?“

Razgovor je moderirala Aleksandra Jerkov koja je u uvodu istakla da su u Regionalnoj akademiji za demokratski razvoj, koji su organizovali Plenum, smatrali da je potrebno da ove godine, upravo kada je Novi Sad Evropska prestonica kulture, organizuju razgovor o kulturi sećanja, o ulozi koju kultura i umetnost imaju u procesu pomirenja u regionu, u suočavanju sa prošlošću.

„Ne možemo da govorimo o tome da se nalazimo u gradu kulture a da ne pomenemo i da ignorišemo činjenicu da je naša sugrađanka izabrana za najbolju evropsku glumicu ove godine. Jasna Đuričić koja je dobila najprestižnije nagrade u Evropi na mnogim festivalima, a Novi Sad ni na jedan način nije priznao tu činjenicu, nije uvažio njen rad, i dok ona dobija najprestižnija međunarodna priznanja, u svom je gradu potpuno nepriznata, kao i sva njena postignuća.  

Reditelj Kokan Mladenović govorio je upravo o tome kako je biti umetnik prognan iz svog grada jer se više od dvadesetak njegovih predstava igra po gradovima u regionu, a u Beogradu najmanje radi.

“U poslednjih deset godina u Beogradu sam režirao samo dva puta ali, čovek se nekako navikne na to. Isterali su me u bolje, a na bolje se čovek lako navikne. Nije najprijatnije gubiti kontakt sa najbližima u tim izbegličkim pozorišnim danima ali, ova druga cena koju ljudi naprave je mnogo strašnija. To je cena kompromisa sa onima koji čine aktuelni život pozorišta u Beogradu i koji čine aktuelnu vlast na nivou ministarstava i dr. Ukoliko sa njima paktiramo, a mnoge naše kolege od ugleda i karijera su se prebacili na tu mračnu stranu, nemamo mira. Otišli su kod Valdomora lično ne bi li dobili još neke privilegije u zrelim godinama. To nas dugoročno obeležava i zato mislim da je bolje živeti svoj izbeglički pozorišni život i gledati se u ogledalu kako treba nego se prodavati šakom i kapom za njihove fondove i konkurse. Sramotno je to što se desilo sa tretmanom filma “Quo vadis Aida?”, ne samo u Novom Sadu već i u Srbiji. Pre neki dan su stanovnici ove zemlje mogli da gledaju film na HRT 2 i to je najbliže što smo mu se približili. To samo pokazuje potpunu ne svest onih koji vode kulturu i državu oko toga šta jeste realno vredno i pokazuje taj zacementirani zaokret u devedesete godine da mi sada imamo na vlasti bukvalno saučesnike u ratnim zločinima iz tog vremena. Iluzorno je očekivati sa svim tim vučićima, dačićima i inim, tom kamarilom koja je identična onima iz devedesetih, da će oni odjednom biti borci za demikratiju, da će oni praviti pomirenje u regionu, da će biti željni istine o tom periodu jer, istina o devedesetim je nešto poslednje što oni žele.

Osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koja decenijama radi na tome da se evidentiraju sve žrtve rata imenom i prezimenom, da se sazna istina o svakom zločinu, koja je uradila za izgradnju kulture sećanja mnogo više nego mnogi koji pretenduju da se bave tom temom i koja se nije plašila da otvara te bolne teme, smatra da je problem u tome što mi u društvu imamo “politiku sećanja” a ne “kulturu sećanja”.

“Upravo primer filma “Quo vadis Aida?” pokazuje koliko i veoma vredno umetničko delo, jedan tako dobar film, ne može da bude u ovom trenutku deo kulture sećanja.  On jeste deo culture sećanja u jednom delu nekadašnje zajedničke države, ali ne i u nekim drugom delu. Slična je situacija i sa mnogim drugim filmovima i umetničkim delima. Podsetiću vas na film “Grbavica” koji je u Srbiji doživljen kao izdajstvo. I film “Košnica” kosovske rediteljke Blerte Bašoli je bio u trci za “Oskara” a u Beogradu nije bilo prostora u kojem bi on mogao biti prikazan. Taj film prerasta i samo Kosovo, upravo taj prostor u kojem su se desili toliki zločini i u kojem je bilo toliko žrtava za samo 78 dana. Rediteljka napušta taj nivo zločina i njihovih počinioca i govori o početku novog života, govori o jednoj ženi koja je iz sela u kojem je pobijen veliki broj muškaraca. Ta žena postaje lider jednog novog početka iako živi u vrlo konzervativnoj sredini. On ima tu snagu da oseća da mora da ostavi tu prošlost po strani i da krene dalje u život, zbog dece i njihove budućnosti.  Rediteljka dakle prevazilazi taj etnički nivo, stvara nešto veoma snažno i jako ali, ni to ne može da prođe u Srbiji.  Organizacija mldih je uspela da prikaže taj film jednom na zatvorenoj projekciji u Kinoteci i to je maksimum koji se mogao dobiti. Tako smo i film “Quo vadis Aida” mogli da gledamo samo preko hrvatske televizije”, ispričala je Kandić i istakla da je interesantno koliko umetnost ne može da pređe prepreke koje društvo postavlja. Po njoj, glavne prepreke jesu te snažne politike sećanja.

“Poslednjih nekoliko godina u Srbiji imamo stanje koje je još teže, komplikovanije i bezizgledno. Politike sećanja su zvanični obrazac. Politika sprovodi zvaničnu strategiju čega, kako i na koji način se treba sećati. Ta strategija je postala dominantna i tu ne vredi nikakva pobuna i nema nijednog instrumenta koji može da probije te prepreke postavljene sa najviših institucionalnih nivoa, toliko su one jake”, istakla je Kandić i podelila sa prisutnima svoje osećanje da iako je sve veoma komplikovano, ne treba odustati jer, “duboko verujem da ako se popišu sve žrtve da ćemo taj etnonacionalistički pristup smanjiti i da će tada biti lakše i za umetnost i za kulturu i za građanski aktivizam. To je jedini način da se te zvanične strategije politike sećanja pobede i da imamo kulturu sećanja”.

Operska pevačica Katarina Jovanović podelila je svoje iskustvo o tome koliko danas mladi ljudi znaju o našoj neposrednoj prošlosti jer ona, pored bavljenja umetnošću, radi i kao pedagog, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

“Mladi ljudi kada dođu na Akademiju jer žele da se bave umetnošću, tada je već kasno za njih jer je njihov mozak već na jednom određenom putu. Sa tog puta ih je jako teško vratiti, jer ako mlad čovek u sebi ne sadrži kapacitet za radoznalošću, za saznanjima, pogotovo ako se radi o umetnicima, on je već izgrađen u drugom pravcu. Umetnik je onaj među nama koji mora da traži ono što se govori ispod glasa. Postoji ono što je glasno, a ti ideš da slušaš ono što je tiho. U našoj zemlji je tako glasan nacionalizam i profesionalni patriotizam, a to su stvari koje nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću. Tu je i odgovor na pitanje koje se uvek postavlja u julu mesecu, kada dođu ovi dani sećanja na genocid koji se desio u Srebrenici. Koliko je nebitno za našu državu sve to što se desilo pokazuje i činjenica da oni nisu “ugasili” HRT za vreme emitovanja filma “Quo vadis Aida?” onako kako “gase” HRT zbog autorskih prava na prenose utakmica. Na primer, ja bih isključila HRT kada bih htela zaista da se bavim time i da imam politiku zabrane razgovora o tome, o zločinima. Ali, oni to više i ne registruju, toliko ih to uopšte ne interesuje. Jer, to je tamo neko umetničko delo. To za njih ne postoji. Mi smo kao ribe na suvom koje se koprcaju u jednoj civilizaciji koja je u potpunom sunovratu. Gde je činjenica da ne možete ni da procenite vrednost jednog umetničkog dela kakvo je film “Quo vadis, Aida?”. Bez obzira na nagrade koje je dobio, svako ko je pogledao film mu je jasno da se tu radi o nečemu izuzetno važnom i snažnom. Ignorisanje umetničkog dela je svojstvo svake totalitarne udruge, a mi se upravo nalazimo u jednoj takvoj Srbiji. Kako se učvršćuje taj totalitarizam, tako što se igra sa podacima. Vrlo je jasno zašto se žrtve ne broje jer se tako sa njima može, u vekovima koji su pred nama, manipulisati. Tako se mogu iznova pisati udžbenici. Sve to dovodi do toga da kada mlad čovek sa svojih 18 godina dođe sa željom da se bavi klasičnim pevanjem ili umetničkom muzikom, on je u potpunosti formiran u svom narativu koji je skoro isključivo pravoslavan i koji je isključivo nedovoljno obrazovan u stranim jezicima. Dolaze na Akademiju sa sve manjim znanjem stranih jezika jer “govori srpski da bi te ceo svet razumeo”. To je šala ali koja ima jako oštre zube. Kao profesorka nemam puno nade da će nešto biti bolje”, rekla je Jovanović i podelila sa publikom dva svoja razmišljanja:

“Najjači utisak za mene je koliko iznova film “Quo vadis, Aida?” kod mene izaziva apsolutno divljenje za tačnost igre koju su pokazale moje kolege. Samo treba imati otvoren um i slobodno srce za saznavanje nečeg drugog i boriti se protiv predominantnog narativa. Drugi utisak mi je taj da moje kolege i ja kada odemo na Kolarac i vidimo dvesta ljudi na koncertu, mi izađemo napolje. Dakle, kada dođeš na Kolarac i vidiš da je tu 200 ljudi odmah znaš da ne treba da budeš tu, odmah znaš da je u pitanju neka prevara. Nisi provalio kakva, ali znaš da je prevara. Jer, bojim se da više ne obrazujemo ljude da razumeju šta je to veliko kada gledaju “Quo vadis, Aida?”. Naše je obrazovanje toliko zastalo da ne prepoznaje veličinu dela. Niti shvataju šta gledaju niti žele da znaju šta gledaju. Problem je što nećemo više razumeti ni poeziju, Rilkea ni u prevodu na naš jezik nećemo razumeti a gde je tu tek potreba da se on čita u originalu.

“Autorska prava za murale Ratku Mladiću treba pripisati Borisu Tadiću i Vojislavu Koštunici koji je uvek negde u senci”, izjavio je pisac Svetislav Basara,  koji je rekao prisutnima da ne treba da imaju nikakve iluzije “da su Milošević, Koštunica i Tadić iz iste političke strukture”.

“Tu je anomalija Vučić. On se naprosto dogodio zbog loše procene cincarske beogradske čaršije koja hara već 200 i kusur godina. Sva zla koja su ovde počinjena podržavana su i od strane crkve i od države. Prvi ko je to doveo u pitanje je bio Radomir Konstantinović, a to je bilo 1968. godine. Nažalost, stvari nisu dokazive ali, 80 odsto ljudi će vam reći da je dobro ono što je Ratko Mladić radio u Srebrenici. Od tih 80 odsto većina to neće javno priznati, ali 25 odsto će to i javno reći. To je naše nasleđe prošlosti koje je duboko ukorenjeno. Otuda priča da granice srpske države treba da budu tamo gde je poslednji srpski grob. Ako neko ovde hoće da se bavi politikom mora da priča te priče koje će naći saveznike u tih 80 odsto ljudi. Svi su, osim zaista retkih pojedinaca i poneke organizacije, duboko u toj priči koja je kod nas dominantna već dva veka”, rekao je Basara. 

Na panelu je gost bio i glumac i pisac iz Sarajeva Feđa Štukan čiji roman “Blank” je za kratko vreme doživeo nekoliko izdanja a u kojem je on opisao svoje životno iskustvo, uključujući i dobrovoljni odlazak u rat do, putem prevare, bežanja iz vojske.

“Upravo sam tako mlad, sa 18 godina, otišao u dobrovoljce. Ali, onda sam počeo da postavljam pitanja. Čovek sazreva onda kada počinje da postavlja pitanja, a moje prvo pitanje je bilo kako to da u rukama imam pušku proizvedenu u Srbiji a borim se protiv njih. Sledila su pitanja o tome kako je moguće da ima toliko religije i zastrašćenosti na tu stranu među vojnicima, pa pitanje otkud to da se namirnice iz humanitarne pomoći preprodaju na pijaci, pa zapitanost gde sve završavaju razne donacije… Tada, kada se zapita, čovek može da zaključi da to nije baš njegov rat i da on ne treba da bude u rovu i brani se. Uspeo sam da ih prevarim da sam lud”, rekao je Feđa Štukan koji je u Novi Sad došao motorom, a sa publikom je podelio i priču kako nikada ne bi objavio knjigu, a ona je sada veoma čitana u regionu, da ga njegov prijatelj nije nagovorio da to uradi nakon što je pročitao rukopis.

Panel „Kultura sećanja“ je završen nastupom glumice Višnje Obradović koja je uz pratnju na gitari Igora Sakača, pročitala nekoliko priča iz knjige „Vukovarske priče“ Siniše Glavaševića, vukovarskog novinara koji je ubijen u zločinu na Ovčari.