Zagrebački plenum QUO VADIS BALKAN
Uvodni panel – Suočavanje sa prošlošću nema alternativu kada je u pitanju regionalna saradnja
Danas je, u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije (ADD) iz Novog Sada, Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba i Centra za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice, uz podršku Evropskog fonda za Balkan (EFB), u Zagrebu započeo ZAGREBAČKI PLENUM – QUO VADIS, BALKAN?
Zagrebački plenum drugi je u nizu događaja čiji je cilj osnaživanje progresivnih snaga u regionu kroz okupljanje i razgovore o modalitetima odgovora na rastući desni ekstremizam, krizu demokratije, aktuelnije izazove i prepreke demokratizaciji zemalja regiona. U naredna dva dana, Zagrebački plenum okupiće 50 domaćih, regionalnih i međunarodnih stručnjaka, zvaničnika, poslanika u nacionalnim parlamentima i Evropskom parlamentu, diplomata, istoričara, novinara, publicista, predstavnika akademske zajednice i istaknutih aktivista.
Prvi panel na Zagrebačkom plenumu posvećen je najznačajnijim izazovima i preprekama demokratizacije zemalja regiona. Na njemu su govorili Aleksandra Tomanić, direktorka EFB, Vesna Teršelič, voditeljica Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Hrvatske, Balša Božović, Predsednik Izvršnog odbora Regionalne akademije za razvoj demokratije iz Srbije, Senada Šelo Šabić, viša naučna saradnica u Institutu za razvoj i međunarodne politike iz Hrvatske, Daliborka Uljarević, direktorka Centra za građansko obrazovanje iz Crne Gore i Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo iz Srbije.
Vesna Teršelič, direktorka centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba, komentarisala je ulogu Hrvatske i Slovenije, kao zemalja članica Evropske Unije, u destabilizaciji regiona i posebno se osvrnula na odnos Hrvatske prema ratnim zločinima, kao važnoj komponenti za pomirenje u regionu. Ona je konstatovala da su ratni zločini veliko breme za uspostavljanje regionalne saradnje i da je to, pored, traganja za nestalima, jedan od kamena spoticanja kada je u pitanju pomirenje u regionu. Ona je konstatovala da, za razliku od prethodnog perioda, više nema državnika koji se istinski, iskreno i velikim gestama zalažu za mir, a da pojedinačne inicijative nemaju političku podršku. Teršelič je upozorila na to da mi ne samo da nemamo jasnu sliku šta se dogodilo tokom ratova devedesetih godina, nego da nemamo ni jasnu sliku o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata, što opet otvara prostor za manipulaciju i zloupotrebu.
Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda konstatovala je da nikada nije bilo manje podrške za inicijative civilnog društva ili akademske zajednice i da odnosi među državama nikada nisu bili komplikovaniji. Ona je naglasila da pravo na ravnopravno sećanje može biti dobar temelj za izgradnju dobrih odnosa u regionu, kao da suočavanje sa prošlošću nema alternativu. Ona je rekla da je do 2015. godine bilo velike nade da je pomirenje moguće i da je javno mnjenje uticalo na političku podršku koja se tada pojavila, ali da se tada, nakon promene vlasti u nekim zemljama, pokazalo da politička podrška nikada nije stabilna, da nema kontinuiteta u politikama koje se vode i da one zavise isključivo personalno od lidera, a da civilni sektor nema nikakve mehanizme da obezbedi taj kontinuitet. Ona je kao jedini pozitivni primer navela iskorak napravljen u Hrvatskoj prilikom obeležavanja godišnjice vojne akcije Oluja, ali konstatovala da je i to bio izolovan slučaj i da od tada svedočimo stalnom vraćanju unazad i na gore, a ponekad se čini da je situacija čak i gora nego devedesetih godina, navodeći izvrtanje činjenica, odbranu optuženih za ratne zločine i punu podršku koju oni očigledno uživaju u zemljama regiona. Ona je zaključila da je uslov svih uslova za suočavanje sa prošlošću stvaranje popisa žrtava i dokumentovanje svih zločina u kontekstu obaveze postjugoslovenskih zemalja prema nekadašnjoj zajedničkoj državi, ali da političke elite toga nisu svesne. Kandić je dodala da stanovište koje se često može čuti od intelektualne elite u Srbiji da građani Srbije najbolje razumeju kako to izgleda kada padaju bombe i da zbog toga imaju isto iskustvo kao građani Ukrajine ovih dana pokazuje potpuno nerazumevanje činjenica, nesolidarnost i nepostojanje empatije sa građanima drugih zemalja u regionu koje su tokom ratova devedesetih prolazile kroz sav pakao rata i bili žrtve ratnih zločina koje su činile upravo srpske snage.
Aleksandra Tomanić, direktorka Evropskog fonda za Balkan, osvrnula se na dešavanja 2000. godine i rekla da je važno sačuvati sećanje na 5. oktobar, zaključivši da je tada bilo teško zamisliti da 2022. godine Srbija i ostale zemlje regiona neće biti članice Evropske Unije. Ona je rekla da se sva energija društva nakon toga preusmerila na evropske integracije, ali isključivo kao na proces, a ne na ono što je suština – nikada fokus nije bio ni na suočavanju sa prošlošću, ni na ratnim zločinima. Ona je dodala da zemlje regiona, posebno Srbija, godinama tonu u sve dublju političku krizu, a da čak i konstatacija da je sada bolje makar zbog toga što ne može da bude rata, nije više u potpunosti tačna i da naši političari stalno kalkulišu tom mogućnosti i „bacaju koske“ sa tim u vezi. Tomanić je rekla da živimo u najsiromašnijem, najzagađenijem regionu sa najvećom stopom emigracije u Evropi i da, dok naši političari stalno govore o teritorijama koje su nam potrebne za očuvanje nacije, zapravo ne uspevaju da sačuvaju naciju ni na teritorijama koje imaju. Ona je zaključila time da je ponosna na činjenicu da je upravo Evropski fond za Balkan uspeo da oživi projekat izrade zajedničkih udžbenika istorije za ceo region i ponovo učinila knjige dostupnima, ali da je sledeći korak da se te knjige vrate u škole i da je to najvažnije zbog toga što je to način da se raskrinkaju mitovi koji prete da nas uguše.
Daliborka Uljarević, Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice, rekla je da je Crna Gora u protekle dve godine dobila dve vlade. Ona je konstatovala da je dobro da je Crna Gora ušla u period brže smenjivosti vlasti ukoliko bi to značilo i uspostavljanje nove vrste odgovornosti prema građanima i građankama, ali i državi Crnoj Gori. Komentarišući uticaj ruske agresije na Ukrajinu na situaciju u regionu, ona je ocenila da u Crnoj Gori još uvek ne postoji svest o tome da je taj rat promenio krvotok međunarodnih odnosa, ali i da je situacija takva u još nekim zemljama regiona. Uljarević je navela da su pokušaji bilo kojih političara da budu neutralni zapravo izraz neodgovornosti i neozbiljnosti jer se mora imati jasan stav o vrednosnima pitanjima. Ona je kazala i da se prethodna crnogorska vlast pokazala kao prilično nerezistentne na štetne spoljašnje uticaje. Dodala je da je jedan od ključnih problema u regionu o kom se nedovoljno priča nekvalitet političkih elita, a da je to nešto što boji naša društva, uzrokuje nekonzistenciju i prekid kontinuiteta i institucionalne memorije, kao i da nema garancija da će nešto što je postignuto biti održivo, ukoliko to, makar i u najmanjoj meri, zavisi od donosioca političkih odluka. Kao deo pozitivnih iskoraka, istakla je promenu određenih stavova zvaničnika prema procesu suočavanja sa prošlošću u Crnoj Gori kroz primer obeležavanja 30 godina od ratnog zločina Deportacije.
Senada Šelo Šabić, viša naučna saradnica u Institutu za razvoj i međunarodne politike iz Hrvatske, rekla je da spoljna politika Hrvatske prema Bosni i Hercegovini destabilizuje Bosnu i Hercegovinu. Ona je dodala da odnos Hrvatske prema pitanju Hrvata u Bosni i Hercegovini proizilazi iz činjenice da su oni državljani Hrvatske, Dejtonskog sporazuma i Ustava Hrvatske, i zaključila da je očigledno da Dejtonski sporazum ne može stvoriti temelje za demokratsku, građansku, stabilnu i modernu Bosnu i Hercegovinu i da je, iako je zaustavio rat u smislu smrti i ubijanja, nije zaustavio rat u smislu političkih ideja. Ona je zaključila da je najveći izazov kako izmeniti Dejtonski sporazum i zameniti ga drugačijim uređenjem, a očuvati mir i stabilnost Bosne i Hercegovine. Šelo Šabić je ocenila da je potencijal za mir u Bosni i Hercegovini bio veći pre dvadeset godina nego danas i rekla da je svako odustajanje od pokušaja da se od Bosne i Hercegovine napravi istinski građansko društvo i uspostavi građanski princip zapravo izbegavanje odgovornosti i prepuštanje problema drugima.
